O meni

„-Pa mi smo odrasli ljudi. Svi razumemo da u stvarnosti nezavisnog novinarstva nema“, – upravo ovu tvrdnju sam često čuo u diskusijama na tu temu od svojih sagovornika. Pa dobro… verovatno da… ali – uz ograde! Pitanje je zaista legitimno i više nego aktuelno i važno. Hajde da pokušamo da ga zajedno razložimo. Hajde da, poput luka, sloj po sloj, pokušamo da razumemo – šta to tačno znači „NEZAVISNOST“, odakle ona uopšte dolazi i – zašto je (ne)možemo imati?

Počnimo od spoljašnjih faktora koji mogu uticati na pristrasnost mišljenja pojedinca. Očigledni su – državne institucije (ako ih uopšte ima), svih vrsta: zakonodavne, izvršne, sudske. Da, govorim o cenzuri – u svim njenim oblicima. Da li će te institucije više podržavati lokalne, drevne (a kako drugačije?) kulture i etničke grupe, ili će više odgovarati opisu sekularne države zasnovane na međunarodnim zakonima, sa pretežnim osloncem na razum, a ne na emocije? Primetimo: cenzura ne mora biti samo institucionalna ili državna – ona može biti i kulturna. Određene kulturne osobenosti možda neće doživeti „previše“ slobodno mišljenje kao lično prihvatljivo. Idemo dalje… Poslodavac, naravno. Gde bismo bez njega? U zavisnosti od stavova vlasnika komercijalnih ili neprofitnih organizacija koje nude posao novinarima, stepen cenzure može varirati od najstrožeg do verzije „light“. Čak i kada bi to bio najliberalniji slučaj – a takav je teško pronaći – on bi svakako dolazio uz ograničenja u vezi sa „razuzdanošću“, bilo iz komercijalnih, bilo iz ličnih i kulturnih interesa samih vlasnika.

Ali – najzanimljiviji i, po mom mišljenju, najvažniji uticaj na tu tzv. „NEZAVISNOST“ dolazi, paradoksalno, iz same psihe autora. Dok su spoljašnji faktori još koliko-toliko razumljivi, ovde se krije ono pravo! Same „misli“ pojedinca, kao i same kulture, predstavljaju jedan veliki haos, u kojem – u proseku – dominiraju bezuslovne predrasude, a tek manji deo čine stvarna znanja. Zamislite prosečnog Evropljanina koji nepristrasno opisuje kulturu i život savremenih plemena kanibala, kao što su Korowai ili Sawuy, sa svim njihovim neobičnim običajima. Ili pripadnika jedne religije koji objektivno govori o „negativnim postupcima“ pripadnika druge religije prema njegovoj. Ili pak novinara koji opisuje savremene događaje kroz naučnu prizmu ponašanja Homo sapiensa, ali još uvek dodiruje društveno tabu-teme, čak i u najliberalnijim sredinama. Recimo: seksualnost, strah, ljubav, žrtvovanje ili hrabrost…

Pod ovakvim uslovima, možemo zaista zaključiti da potpuno NEZAVISNOG novinarstva nema. Nema čak ni nezavisnosti od sopstvenih predrasuda. Jer, još uvek, većinu tekstova u ovoj profesiji pišu – ljudi. Ali ipak – što su manje lično i ideološki angažovani pojedinci u kreativnim profesijama, to je veća šansa da bar pokušaju da se približe onoj mitskoj NEZAVISNOSTI. Ideala nema. Uvek je nešto što je dobro za jedne – loše za druge, usled subjektivne procene svih živih (i neživih) bića na ovoj planeti, i potpune individualnosti psihe svakog pojedinca ponaosob.

Novinar svakako nije neko koga „treba voleti“ ili sa kim treba deliti mišljenje. Najčešće je to neko koga biste, što se kaže, radije izbegli. To je onaj koji uvek postavlja neprijatna pitanja. Prava, metaforična – „trn u dupetu“ mnogima, zbog čega je često meta i emocionalnog i fizičkog nasilja. Bilo kako bilo, novinar jeste jedno od oruđa društva za „osvetljavanje“ kompleksnih i neprijatnih okolnosti sa kojima se suočavaju pojedinci i zajednice. On je svojevrsno ogledalo društva, koje odražava često nevidljiva, a krajnje bolna pitanja koja pred društvo iskrsavaju. Proizvod rada novinara jeste još jedno – među mnogima – profesionalno, neangažovano mišljenje, koje se odlikuje kritičkim i analitičkim mišljenjem, sposobnošću da čita „između redova“ i vidi paralelne linije tamo gde ih drugi ne primećuju.

Uloga novinara, s jedne strane, podseća na hirurga: treba da se usredsredi na rad, bez zastranjivanja u verovanja, predrasude ili emocije. Ipak – za razliku od hirurga – da bi pravilno „rastrančirao“ društvene procese, psihu novinara mora krasiti dobra doza empatije. A to bi, za hirurga, bilo pogubno. Ključ leži u balansu. Previše empatije sagoreće čoveka iznutra – izgoreće brže nego Ikar. Premalo – dovešće do instrumentalizacije društva zarad ličnih interesa…

Uvek vaš,

pokorni sluga Mihail K.