Balkanski dan sa prekinutom simfonijom

Ponekad se čini da Balkan postoji na drugoj frekvenciji — ne glasnoj, ne hitnoj, već onoj na kojoj svaki zvuk odzvanja u istoriji. Evropa može da gleda ka istoku, drhteći u groznici strateške nesanice, može da osluškuje odjek izbora preko okeana, ali u isto vreme, na njenom jugoistočnom krilu, dan za danom se iscrtavaju konture stvarne — ne efemerne — budućnosti. 12. maj je bio jedan od onih dana kada je Balkan govorio tiho, ali jasno, i svaki njegov akord zahtevao je pažnju.

Srbija se ponovo našla u epicentru događaja gde se geopolitika ukršta sa pijacom besa. Dok kineska Alibaba potpisuje memorandum sa vlastima grada Niš o izgradnji logističkog centra — jednog od najkrupnijih koraka ka uključivanju Srbije u globalne digitalne lance — ulični bes u međuvremenu poprima sasvim drugačije oblike. U Kuli , kao na nekom iznenadnom času narodne pedagogije, automobil ministra Miloša Vučevića biva gađan jajima — ne zato što je on u njemu bio, već zato što su mogli da pomisle da jeste.

❝— Preventivni protest? — promrmljao je sagovornik.

— Ne, preventivni poraz, — rekao je autor. — Takav je oblik poverenja u državu: bolje baciti odmah nego žaliti posle.❞

Ali ulica nije jedina zona pritiska. Istog dana zabeležen je napad na sudiju Minu Mitić. Napad, prema mišljenju njenih kolega, predstavlja rezultat višegodišnjeg urušavanja poverenja u pravosuđe, podstaknutog političkim pritiscima. Možda je ovo jedan od onih slučajeva kada sistem prestaje da bude pokvaren — jer više i nije sistem — već krhotine institucionalnog autoriteta, slepljene u mrežu strahova i karijernih kompromisa.

❝— Sudiju tuku zato što sistem ne oseća bol, — primetio je sagovornik.

— Sistem je kao tepih. Svi gaze po njemu, ali niko ne primeti kada nestane.❞

Ti kompromisi, čini se, dobro su poznati i srpskim diplomatama. U otvorenom i oštrom intervjuu bivša službenica MSP-a otkrila je kako se diplomatski aparat zemlje sve dublje pretvara u feudalnu lojalnost umesto kompetencije — u paradu činovnika bez ugleda, ali sa potrebnom poslušnošću. Na toj pozadini još mračnije zvuči druga, naizgled akademska vest: u Srbiji se aktivirala struktura pod pokroviteljstvom Konstantina Malofejeva — ruskog oligarha povezanog s ideologijom „ruskog sveta“. Kroz takozvano „akademsko bratstvo“ pokušava da prodre u univerzitetske i analitičke krugove — ne putem diplomatije, već putem predavanja. Ne preko diplomata, već preko profesora. Kremlj, izgleda, savršeno razume: ko kontroliše seminare, taj kontroliše i narativ.

❝— A ako on jednostavno voli da predaje? — upita sagovornik.

— Onda se bojim za školski program, — odgovori autor.❞

Dok Beograd vodi bitke sa sopstvenom senkom, koju sam baca, u Prištini Aljbin Kurti sastaje se sa ambasadorima zemalja QUINT i predstavnicima EU. Tvrdi da je Kosovo ispunilo sve pravne i institucionalne kriterijume za članstvo u Savetu Evrope — i to izgovara glasno, samouvereno, 12. maja. Evropa se pretvara da sluša, ali zapravo se boji da zaista čuje. Jer ako Kurti bude ozbiljno saslušan — biće teško izbeći priznanje da se diplomatski klatno pomerilo. I da Kosovo sve više zvuči kao država, a ne kao fusnota pregovora.

Dok se Priština tvrdoglavo probija do stolice za velikim stolom, Tirana pokušava da pokaže da još uvek igra po pravilima — čak i kada sudije više ne gledaju u teren. OSCE-ODIHR saopštava da je sistem političkog patronata u Albaniji nespojiv sa slobodnim izražavanjem volje birača. Nije to prva takva ocena, niti prva takva prolećna sezona. Ali ovde je dobila konkretnost: misija međunarodnih posmatrača dokumentovala je zloupotrebe, pritiske, i suštinski — kvarenje izbora kao institucije.

❝— Patronat kao demokratija?

— Pre kao porodična tradicija. Samo sa pečatom MUP-a.❞

Sali Beriša, političar prošlosti s ambicijama budućnosti, izlazi pred narod i poziva da se brani svaki glas. Ali možda to više i nisu glasovi — već odjeci? U Albaniji se o izborima sve češće govori šapatom, a o rezultatima — naglas.

Bosna i Hercegovina tog dana ćuti — ali glasno. Nema saopštenja, nema istupa, nema buke. Ali Jasmina Selimović, guvernerka Centralne banke BiH, sastaje se sa Kristin Lagard. U Vašingtonu. Ne u Banjaluci, ne u Sarajevu. I to već samo po sebi predstavlja saopštenje. U zemlji gde političke elite trguju zakonima kao na tezgama, susret bankarke sa predsednicom ECB-a postaje politički događaj. Jer stabilnost je luksuz koji u Sarajevu za sada mogu da priušte samo tehnokrate.

Severna Makedonija nastavlja putem ka NATO-u, pod zastavom, kroz proceduru — kao da je to minibus koji obećava svetlu budućnost, ali stalno traži kusur. 12. maja analitičari Balkan Insight-a pažljivo izveštavaju da Severna Makedonija i Crna Gora još uvek nisu dobile onaj “ekonomski bonus” od članstva u Alijansi. I to nije zamerka. To je kao kada se pretplatite na premium paket, a interfejs ostane isti — osim što je intro animacija postala sjajnija. Pokazalo se da članstvo u NATO-u samo po sebi ne donosi ni stabilnost ni investicije. Ali donosi saopštenja.

Hrvatska bi tog dana mogla ostati van fokusa — ali 12. maja u fokus ulazi Kina. Tačnije, kineska kompanija DeepSeek, protiv koje hrvatski regulator za zaštitu podataka pokreće istragu. Ovo je slučaj kada Evropa pokazuje zube ne iz Brisela, već iz Zagreba. Možda ne očnjak — ali zub itekako oštar. Pogotovo u kontekstu u kojem platforme veštačke inteligencije postaju novi diplomati. A pitanje je da li znaju da govore ljudskim jezikom. DeepSeek nije samo platforma — to je simptom. Pitanje nije da li krši pravila. Pitanje je: šta uopšte znači “pravila”, kada algoritam s tobom komunicira bolje od tvog ministra pravde?

A onda dolazi Crna Gora — i briše sve razlike svojom raznolikošću. Kao da je mala scena odjednom izbacila vatromet. Tu je Andrija Mandić s ponosno podignutom glavom, koji želi u EU, ali bez gubitka „identiteta“, tradicije i — da ne zaboravimo — političkih partnera iz svih spektara. To je želja da se uđe u veliku salu, bez skidanja cipela i bez sklapanja laktova.

Dok Mandić govori uzvišeno, UNICEF i ženske organizacije u Crnoj Gori rade konkretno: obezbeđuju opremu za centre koji pomažu deci sa razvojnim teškoćama. 167 hiljada evra — nije mnogo. Ali je više od svih samita posvećenih „socijalnoj inkluziji“, gde je jedino inkludirano bilo — pauza za kafu.

Istog dana Crna Gora pokreće krivične postupke protiv jednog aktivnog i dvojice bivših policajaca. Za zloupotrebu službenog položaja, falsifikovanje, prevaru — i sve ono što se u regionu često zove jednostavno „karijera“. U drugoj vesti — žalbeni postupak u slučaju ubistva čuvara prilikom pljačke pošte. Pravda ovde nije proces — već sećanje. Tromo, zapetljano, ali i dalje pokušava da se održi.

❝— Kako šest vesti u jednoj zemlji za jedan dan?

— Balkan, dragi. Ovde retko koja vest dolazi sama.❞

I kada bi sve ovo bile odvojene priče — to bi bila samo hronika. Ali ovo nije hronika. Ovo je puls. Ceo ovaj niz događaja — od Alibabe u Nišu do foruma u Budvi — nije novinska mozaika, već kičma regionalne zrelosti. Samo što Evropa još uvek nije spremna da prizna da joj ta kičma leži pod nogama.

Možda se čini da je sve to — samo dan. Samo ponedeljak. Ali na Balkanu, ponedeljak nije samo početak nedelje. To je prilika. Prilika da se kaže: još smo ovde. Mi nismo pozadina. Mi nismo predvorje Evrope. Mi smo njeno ogledalo — samo što se u ovom ogledalu ne reflektuju fasade, već utrobe.

Kada premijer Hrvatske traži od SAD da se ne okreću od Evrope, on ne govori samo o Briselu. On govori o sebi. Kada Kosovo traži priznanje, a Albanija dobija šamar od posmatrača — to nije disonanca. To je ansambl. Nesinhronizovan, drzak, neidealan — ali koji peva.

❝— Pa ko uopšte sluša Balkan?

— Za sada niko. Ali ako prestanu da govore — biće istinski zastrašujuće.❞

Pitanje nije da li ih Evropa čuje.

Pitanje je — da li je spremna da ih čuje.

Balkan ne eksplodira. Ne diže revolucije. On svakog dana šalje signale — u obliku memoranduma, poseta, foruma, žalbi i jaja bačenih na ministra. Ovo nije kriza. Ovo je politička telegrafija.

I u toj buci, u tom mrmljanju okolnosti, postoji nešto bolno važno:

još uvek moguće sutra.