Disciplina kroz tržište: zašto SAD dovode Kinu do ivice

Ženeva, 29. jul. Sjedinjene Američke Države i Kina završile su novu rundu pregovora o produženju carinskog primirja koje ističe za dve nedelje. Sastanak je održan iza zatvorenih vrata i trajao je više od pet sati, ali strane nakon toga nisu objavile da je postignut dogovor. Prema informacijama Financial Times-a, konačnu odluku o produženju donosi predsednik Donald Tramp. Do 1. avgusta, kineska strana očekuje politički signal iz Vašingtona.

U centru razgovora nalazi se sudbina sporazuma zaključenog u maju usled “krize retkih zemalja” (vidi analizu autora), prema kojem su SAD obustavile eskalaciju carina na kinesku robu, dok se Peking obavezao da poveća izvoz ključnih minerala. Tada je primirje formalizovano kao 90-dnevni moratorijum koji ističe 15. avgusta.

Međutim, za ta tri meseca, trgovinski pejzaž oko SAD radikalno se promenio. Na snagu su stupili preferencijalni sporazumi sa Japanom, Indonezijom i Filipinima. Pregovori sa Evropskom unijom i Južnom Korejom nalaze se u završnoj fazi. Vašington jasno signalizira: pauza sa Kinom nije “zamrzavanje”, već “probni rok”.

Šta je carinsko primirje SAD i Kine

O aktuelnom carinskom primirju između SAD i NR Kine saznalo se nakon londonske runde pregovora u maju 2025. godine, detaljno analizirane u tekstu “Londonska runda”. Tada su se strane iznenađujuće za tržište saglasile o tromesečnoj deeskalaciji, koja uključuje:

• 90-dnevni moratorijum na nova trgovinska ograničenja s obe strane;

• kineske izvozne kvote za retke zemne elemente (uključujući itrijum, neodimijum, disprozijum), ključne za američku vojnu industriju i visokotehnološku proizvodnju;

• pristup američkih kompanija kineskom tržištu komponenti za električna vozila (EV) i pametne mreže (smart-grid);

• privremenu pauzu SAD u širenju “povratnih carina” — tarifa uvedenih u okviru nove politike repatrijacije industrije.

Primirje je politički potvrđeno, ali nije ratifikovano u Kongresu SAD niti pretočeno u formalni trgovinski sporazum — što ga je od početka činilo ranjivim. Ipak, u prvim nedeljama ono je dalo rezultate: pad tenzija odrazio se na tržišta, a kineski izvoz metala porastao je za 16% u odnosu na april.

Kako je istaknuto u tekstu “Vašingtonski klatno”, Trampova administracija ne doživljava primirje kao ustupak, već kao test spremnosti na popuštanje, očekujući dalji napredak Pekinga ka standardizaciji trgovine i otvaranju tržišta.

Pregovori u Ženevi: šta su strane tražile i do čega su došle

Pregovori završeni 29. jula u Ženevi u početku su viđeni kao tehnička platforma za formalizaciju produženja primirja za dodatnih 90 dana. Međutim, tokom susreta postalo je jasno da su stavovi strana dublje različiti nego što se pretpostavljalo.

Prema navodima Reuters-a, američka delegacija nije tražila samo produženje postojećih uslova, već i dodatne obaveze Kine, konkretno:

• Udvostručavanje izvoznih kvota za kritične retke elemente — itrijum i neodimijum — do sredine 2026. godine;

• Ukidanje zabrane korišćenja američkog softvera u kineskoj kritičnoj infrastrukturi — uključujući energetiku, telekomunikacije i vojnu industriju;

• Priznavanje američkih standarda za sajber bezbednost i softversku sertifikaciju, po uzoru na dogovor s Indonezijom (vidi tekst “Posebni uslovi”).

Kineska strana je, s druge strane, insistirala na automatskom produženju postojećeg pakta do novembra 2025. godine, bez promene uslova. Predstavnici Pekinga istakli su da je jednostrani pritisak putem “azijskih šablona” neprihvatljiv za zemlju koja je nuklearna sila i najveći izvoznik na svetu.

Prema Financial Times-u, pregovori su se odvijali u strogom poverenju. Ishod je formulisano kao: “Tehnički okvir je usaglašen, politička odluka zavisi od Bele kuće”. Donald Tramp treba da odobri ili odbije produženje do 1. avgusta. Kako je rekao američki trgovinski predstavnik: “nema novih potpisa bez nove računice”.

Zanimljivo je da je dan nakon pregovora NY Post objavio izjavu američkog ministra trgovine Hauarda Latnika: “Pitanje Kine je pitanje doslednosti. Nećemo dati Pekingu ono što su ostali azijski partneri potpisali sa punom odgovornošću.”

Ne samo Kina: sa kim su se SAD već dogovorile

Dok Peking razmatra uslove produženja, ostali partneri Vašingtona već su napravili svoj izbor — potpisali su zasebne bilateralne sporazume koji zajedno formiraju novu trgovinsku osu izgrađenu prema američkim standardima.

🇯🇵 Japan

Kako je detaljno opisano u tekstu „Posebni uslovi“, Vašington i Tokio su sredinom jula zaključili strateški sporazum koji obuhvata:

• smanjenje carine na japanske automobile na 15%;

• obavezu Japana da kupi 100 aviona Boeing, u vrednosti od oko 11 milijardi dolara;

• investicije japanskog biznisa u američki industrijski pojas u ukupnom iznosu od 550 milijardi dolara;

• povećanje vojnog budžeta na 17 milijardi dolara godišnje;

• priznanje digitalnih i farmaceutskih standarda SAD kroz usaglašene regulative.

Ovaj sporazum postao je model novog pristupa: pristup američkoj ekonomiji u zamenu za digitalni i geoekonomski suverenitet.

🇮🇩 Indonezija

Kao što je prikazano u istom tekstu, Indonezija je otišla još dalje:

• ukinula je sve carine na više od 99% američkih proizvoda;

• priznala je američke registre za FDA, automobilsku i farmaceutsku industriju;

• ukinula ograničenja za izvoz ključnih minerala, uključujući nikl i kobalt;

• potpisala digitalni protokol: potpuno ukidanje carina na protok podataka i odustajanje od suverenog digitalnog regulisanja;

• pristala da učestvuje u Globalnom forumu o višku kapaciteta u proizvodnji čelika, koji je Peking ranije sistematski ignorisao.

🇵🇭 Filipini

Iako formalno nisu potpisali sve protokole, Manila je pristala na:

• američke uslove u oblasti vojnih nabavki;

• otvaranje tržišta telekomunikacija za američke investicije;

• uspostavljanje carinskog koridora za strateške isporuke.

🇬🇧 Velika Britanija

Kao što je izloženo u tekstu „Vašingtonski klatno“, dogovor sa Londonom predviđa:

• prioritetan pristup američkih kompanija britanskom sektoru finteka i biofarmacije;

• odricanje Britanije od korišćenja kineske opreme u kritičnoj infrastrukturi;

• koordinaciju politika u oblasti veštačke inteligencije i zaštite intelektualne svojine;

• formiranje zajedničkog fonda za tehnološki suverenitet pod okriljem NATO-a.

🇪🇺 Evropska unija

27. jula Sjedinjene Američke Države i Evropska unija potpisale su formalan trgovinski sporazum osmišljen da spreči eskalaciju carinskog sukoba. Sporazum stupa na snagu 1. avgusta i uspostavlja novu arhitekturu odnosa između dva najveća ekonomska bloka.

Ključne tačke sporazuma:

• Carina od 15% na veliku većinu proizvoda koji se iz EU izvoze u SAD (umesto prethodno najavljenih 30%);

• 50% carine ostaju na čelik, aluminijum i bakar — uz mogućnost prelaska na kvotni režim u budućnosti;

• Izuzeci po formuli zero-for-zero dogovoreni su za farmaceutiku, poluprovodnike i avio-komponente — uglavnom u korist SAD;

• Formiranje bilateralne komisije koja će nadgledati sprovođenje i moguću reviziju uslova — uključujući klauzulu o jednostranim promenama od strane SAD u slučaju „pretnje nacionalnim interesima“.

Obaveze EU:

• 750 milijardi dolara vrednosti američkih energetskih resursa koje EU treba da uveze do 2028. godine (uključujući LNG, naftu i nuklearno gorivo);

• 600 milijardi dolara investicija u američku privredu, uključujući:

• ugovore za nabavku američke vojne opreme (uključujući F‑35 i sisteme protivvazdušne odbrane);

• direktno učešće evropskih firmi u infrastrukturnim tenderima u SAD;

• lokalizaciju europskih R&D centara na teritoriji SAD;

• Priznanje američkih regulatornih standarda u farmaceutici (FDA), poljoprivredi (EPA) i automobilskoj industriji (NHTSA) — što znači da će mnogi evropski proizvođači morati da se prilagode američkom regulatornom okviru.

Dok Bela kuća predstavlja ovaj sporazum kao stabilizujući čin koji smanjuje tenzije i unosi predvidljivost, evropski analitičari ukazuju na ozbiljnu asimetriju: Vašington je zadržao pravo na selektivne carine, dok je EU preuzela široke finansijske i regulatorne obaveze bez simetričnih garancija. Francuska, Italija i Nemačka već su izrazile zabrinutost. Evropski parlament vidi sporazum kao „prinudni kompromis“, nametnut strahom od izolacije i američkog pritiska.

Ko još čeka: sledeći u redu za sporazum

Pored zemalja sa kojima je Vašington već zaključio bilateralne dogovore, čitav niz država aktivno vodi pregovore — ili su podnele zvaničan zahtev za njihov početak. Mnoge od njih posmatraju trenutnu situaciju sa Kinom kao indikator: da li će SAD biti spremne na kompromise, ili će formula „standardi u zamenu za tržište“ ostati jedina opcija ulaska.

🇰🇷 Južna Koreja

Prema informacijama NY Post-a, Seul je već parafirao preliminarni dokument, pristavši na:

• poštovanje američkih izvoznih ograničenja na napredne mikročipove;

• učešće u zajedničkom programu razvoja AI rešenja pod sertifikacijom NIST-a;

• podršku američkim standardima u oblasti bio-bezbednosti.

Međutim, formalno potpisivanje je odloženo — Seul čeka ishod pregovora između SAD i Kine, ne želeći da zaključi sporazum koji bi kasnije mogao ispasti manje povoljan.

🇮🇳 Indija

Nakon julske sednice UDCG-a, Indija je zvanično podnela zahtev za otpočinjanje pregovora. Vašington računa na to da će:

• dobiti pristup indijskom tržištu farmacije, medicine i telekomunikacija;

• postići smanjenje subvencija za izvoz poljoprivrednih proizvoda;

• uključiti Indiju u sporazum o „tehnološkom tragu demokratije“ — inicijativi koja je konkurent kineskom projektu Pojas i put.

🇲🇽 Meksiko

Prema navodima Financial Times-a, 12. avgusta u Hjustonu planiran je sastanak delegacija SAD i Meksika. Glavni ciljevi su:

• usaglašavanje poreskog režima za proizvodnju u okviru USMCA zone;

• razmatranje izvoznih carina na aluminijum i čelik;

• suzbijanje sivih šema isporuka koje zaobilaze režim sankcija.

🇧🇷 Brazil i 🇿🇦 Južnoafrička Republika

Obe zemlje su poslale preliminarne signale zainteresovanosti:

• Brazil nudi kvote za agrarne proizvode i litijum u zamenu za pristup američkim bankarskim platformama;

• Južnoafrička Republika je spremna da razgovara o povlačenju kineske mrežne opreme i reviziji ugovora sa Huawei-jem.

Za sada nijedno od ovih pravaca nije preraslo u formalnu pregovaračku agendu, ali američka strana aktivno otvara prostore za dogovor, posebno unutar BRICS okvira.

Zaključak: carina kao instrument discipline

Završena runda pregovora u Ženevi jasno pokazuje: SAD više ne posmatraju carinske pauze kao čin dobre volje. Umesto toga, one su postale element uslovnog režima — vreme za razmišljanje, nakon kojeg sledi ili standardizovana pogodnost, ili carinska kazna.

U toj logici Kina ostaje van klupske formule koju Vašington gradi sa svojim saveznicima. Dok Japan i Indonezija učvršćuju američke regulative, Peking pokušava da očuva stratešku autonomiju — ne dozvoljavajući SAD da ugradi svoje standarde u kinesku digitalnu, infrastrukturnu i resursnu arhitekturu.

Ali Trampova administracija ima svoje ciljeve. Kako je istaknuto u tekstu „Carina ili kapitulacija“, Bela kuća ne teži kompromisu sa Kinom — već testira spremnost drugih zemalja da prihvate američki poredak kao jedini ulaz na tržište SAD.

⸻

Istorijska beleška: kako su stare carine preživele pola veka

Mnogi analitičari naglašavaju: trenutna američka reforma tarifa nije toliko pokazivanje snage, koliko pokušaj da se ispravi istorijska neravnoteža uspostavljena nakon Drugog svetskog rata.

U okviru Maršalovog plana (1948), SAD su Evropi — posebno Nemačkoj i Francuskoj — dale izuzetne uslove pristupa američkom tržištu. Cilj je bio jasan: pomoći obnovi razorene infrastrukture i sprečiti sovjetski uticaj u regionu.

Od tada, te pogodnosti de facto nisu bile preispitivane. Evropska roba — od poljoprivrednih proizvoda do mašina — često je uživala disproporcionalno blage režime, čak i nakon što je EU postala punopravni ekonomski konkurent.

Pokušaji revizije postojali su — 1990-ih, 2008. i za vreme prve Trampove administracije 2019. godine — ali su stalno nailazili na političke barijere. Sada Vašington odlučuje da „skine skele“: ako je savez već izgrađen — neka plaća tržišnu cenu za ulazak.

Ta istorijska carinska neravnoteža nije samo evropska priča. Ona je sistemska i ugrađena u međunarodnu trgovinu još od osnivanja GATT-a (Opšti sporazum o carinama i trgovini), a potom i STO.

Situacija sa Evropom je samo fragment šire slike. Ista neravnoteža postojala je i u odnosima sa Japanom, Južnom Korejom, Indijom i Kinom, posebno u prvim decenijama njihovog ekonomskog uspona:

• Japan je nakon 1945. godine dobio bezpresedanski pristup američkom tržištu — kao deo strategije za stvaranje demokratske i industrijske protivteže NR Kini u Aziji. Carine na japansku tehniku, automobile i elektroniku ostale su niske sve do 1980-ih, uprkos rastućem suficitu Tokija;

• Južna Koreja je od 1960-ih koristila povlastice u okviru strateškog saveza i vojne saradnje: izvozna roba (naročito tekstil i elektronika) ulazila je u SAD uz minimalne barijere, što je omogućilo Seulu da izgradi industrijsku osnovu;

• Kina, koja je u STO ušla 2001. godine uz direktnu pomoć SAD, dobila je status „zemlje u razvoju“, što je automatski značilo niže carine i dugoročne privilegije. Vašington je računao da će ekonomska liberalizacija dovesti do političke transformacije Pekinga — što se, prema stavu sadašnje administracije, nije dogodilo;

• Čak su i Indija i Indonezija decenijama trgovale sa SAD pod uslovima koji se u ekonomskom smislu mogu nazvati „asimetričnim“: američko tržište je bilo široko otvoreno, dok je pristup SAD njihovim unutrašnjim sektorima ostajao ograničen.

⸻

Sada, prema logici Bele kuće, taj istorijski kredit je iscrpljen. Sve povlastice — čak i prema saveznicima — moraju se preispitati kroz prizmu reciprociteta, digitalne transparentnosti i strateške lojalnosti.

Ako dogovor sa Kinom ne bude produžen do 15. avgusta…

…nove carine će, prema očekivanjima, pogoditi sledeće sektore:

• baterije (do 28%),

• potrošačku elektroniku (do 34%),

• komponente za pametne mreže (do 25%).

Ovo nije samo eskalacija. Ovo je poruka svima: od sada se sa Amerikom trguje samo pod njenim uslovima.

Za Kinu je ulog visok: ako dođe do sloma primirja, ona će biti viđena kao zemlja koja je odbacila „azijsku formulu“. Za SAD, to je prilika da pokažu da čak i jedna supersila može biti disciplinovana — kroz tržište.