Tomahawk kao pretnja i kao blef: šta je Trump zapravo rekao — i šta to menja za rat

Septembar–oktobar 2025. godine. Predsednik SAD Donald Trump javno dopušta mogućnost prenosa krstareći raketa Tomahawk Ukrajini; Kijev pozdravlja signal, Moskva upozorava na "eskalaciju", NATO pojačava koordinaciju, a proizvodna i pravna ograničenja izbijaju u prvi plan. Ovo nije izveštaj o dogovoru, već analiza: šta stoji iza Trumpove fraze — blef, cenkanje ili test crvenih linija; i može li pretnja da se pretvori u realnu logističku operaciju.

Šta je tačno Trump rekao — i zašto je formula "might" važna

Kada predsednik izgovara "I might send them Tomahawks", svaka reč ima težinu. Ne "will send" — nepokolebljivo obećanje. Ne "considering" — oprezno razmatranje. Upravo "might" — modalnost mogućnosti, koja ostavlja prostor za manevar. Fox News izveštava da je transfer moguć ako Rusija nastavi rat. Formula je jednostavna i oštra — nastaviš da se boriš, dobijaš oružje dalekog dometa. Prestaneš — pitanje se skida sa stola. Ovo nije humanitarna pomoć, ovo je cenkanje gde svaka strana zna cenu povlačenja.

Retorička neodređenost ovde funkcioniše kao oružje samo po sebi, mada ostaje nejasno da li je izbor reči Trumpa namerna strategija pritiska ili odraz realne neizvesnosti političkog procesa. Moskva je primorana da planira scenarije uzimajući u obzir moguću isporuku. Kijev dobija adut za pregovore, čak i ako rakete nikada ne stignu u ukrajinske skladište. I sve to — na jednoj reči "might".

Kijev čita signal: strah Moskve kao resurs

Volodimir Zelenski zna vrednost dobrog signala. "Vidimo i osećamo da se Rusija plaši mogućnosti da nam Amerikanci obezbede Tomahawk", izjavio je ukrajinski predsednik. Koliko to odražava realne strahove Kremlja ili je element diplomatskog pozicioniranja — teško je nezavisno verifikovati. Ali ukrajinska interpretacija pretvara mogući strah protivnika u politički resurs.

Ukrajinska interpretacija Trumpove izjave gradi se na prostoj logici — ako se Moskva plaši, znači da oružje deluje još pre isporuke. The Hill primećuje da se diskusija o Tomahawk-u poklopila sa posetom ukrajinske delegacije Vašingtonu, pretvarajući potencijalnu isporuku u element cenkanja.

Zelenski je obećao da će koristiti bilo koje američke rakete samo protiv vojnih ciljeva, dodajući sloj legitimnosti i pokušavajući da ukloni bojazni saveznika oko eskalacije. Ovo je važna politička gesta — Kijev pokazuje spremnost da se igra po pravilima, čak i ako se pravila pišu u hodu. Ali obećanja su jedno, a kontrola poštovanja Pravila angažovanja na bojnom polju je sasvim drugo.

Logistika protiv retorike: bez Typhon-a Tomahawk neće poleteti

Ali politika se razbija o realnost kada je reč o lansirnim rampama. Ukrajina ne raspolaže nijednom platformom sposobnom da lansira Tomahawk. Nijednom. Ovo nije tehnička nijansa — ovo je fundamentalna barijera između pretnje i njene realizacije.

Tomahawk je krstarećа raketa morskog baziranja. Njeni standardni nosioci su brodovi i podmornice američke mornarice sa vertikalnim lansirnim sistemima Mk 41. Jedina poznata kopnena platforma je sistem Typhon Mid-Range Capability (MRC), relativno nova razvojna armije SAD. I tu počinje problem: Typhon postoji u krajnje ograničenim količinama, raspoređuje se polako, i trenutno nema nikakvih javnih potvrda o njegovom transferu Ukrajini. Sama armija SAD tek počinje raspoređivanje, a odavanje strateških sistema saveznicima, kada sopstvene potrebe nisu pokrivene — retkost je u američkoj vojnoj praksi. Novi razvoji, poput X-MAV od Oshkosh Defense, pokazuju potencijalne alternative, ali ovi sistemi su u ranim fazama demonstracije i daleko od serijske proizvodnje.

Da li su "improvizacije" moguće? Teoretski — da. Može li se Mk 41 instalirati na kamion ili železničku platformu, kao što je rađeno sa sovjetskim sistemima? Hipotetički — moguće. Ali takva rešenja ostaju neproverene hipoteze bez potvrđenih programa ili javnih ugovora.

Logistika ovde pobеđuje retoriku. Čak i ako Trump sutra potpiše naredbu o transferu hiljadu Tomahawk-a, bez nosioca će se pretvoriti u skupi metalni otpad u ukrajinskim skladištima.

Deficit raketa i red saveznika

Čak i kada bi nosioci postojali, ostaje pitanje: odakle uzeti same rakete? Cena jednog Tomahawk Block V iznosi oko 2 miliona dolara — ovo nije igračka, već ozbiljna investicija. I stvar nije samo u ceni, već i u deficitu.

Nominalni tempo proizvodnje pri punom raspoređivanju iznosi oko 38 raketa mesečno, prema podacima NAVAIR-a za višegodišnji ugovor. To je približno 450 godišnje pod idealnim uslovima. Međutim, stvarna proizvodnja poslednjih godina jako je varirala, padajući do samo 5 raketa mesečno, što dovodi u pitanje sposobnost industrije da brzo poveća obime. Pitanje: koliko od njih SAD spremne da daju Ukrajini, uzimajući u obzir sopstvene potrebe?

Defense Express direktno primećuje: isporuke Ukrajini su otežane ograničenom dostupnošću, prioritetno rezervisanom za potrebe američke mornarice. Ovo nije politička odluka — ovo je matematika inventara.

Ali postoji još jedan problem — red saveznika. SAD su odobrile prodaju 400 Tomahawk-a Japanu u okviru paketa od 2,35 milijardi dolara. Ovo je potvrđen dogovor, ugovor, obaveze. Japan je ključni saveznik u Indo-pacifičkom regionu, gde napetosti oko Tajvana rastu.

Evropa takođe staje u red. Nemačka razmatra nabavku Typhon-a kao "mosno" rešenje za narednih 7–10 godina, dok Evropa ne razvije sopstvene sisteme dalekog dometa. Ako Berlin počne da prima Typhon, to će dodatno smanjiti raspoloživi resurs za Ukrajinu.

Pravne barijere: MTCR i nova fleksibilnost SAD

Ali čak i kada bi rakete i nosioci bili dostupni u izobilju, ostaje pravni lavirint. Režim kontrole raketnih tehnologija (MTCR) postavlja "snažnu prezumpciju odbijanja" za izvoz sistema Kategorije I — u koju spadaju krstареće rakete poput Tomahawk-a.

Prezumpcija odbijanja ne znači apsolutnu zabranu, ali znači da svaki izvoz zahteva ozbiljno političko obrazloženje i izuzetne okolnosti. SAD su izvozilе Tomahawk Velikoj Britaniji — ali to su posebni odnosi i član NATO-a sa decenijama vojne saradnje.

Međutim, politika ne stoji u mestu. U martu 2025. godine objavljeno je da je Bajdenova administracija ublažila izvozna pravila za "određene partnere". Formulacija je namerno maglovita — ko su tačno ti partneri? Pod kojim uslovima?

Odluke o Ukrajini ostaju političke i bilateralne. Ovo nije pitanje inženjerstva ili logistike — ovo je pitanje da li su SAD i njihovi saveznici spremni da prihvate rizike povezane sa postavljanjem novog precedenta.

NATO i evropska "mosna" logika

Paralelno sa američkim debatama, NATO gradi sopstvenu poziciju. Generalni sekretar Mark Rute izjavio je u Davosu: "Moramo promeniti trajektoriju rata... pojačati podršku Ukrajini". Ovo nije direktiva o neposrednim isporukama Tomahawk-a, ali je politički signal — alijansa je spremna da razmatra hrabrije korake.

Severnoatlantski savet raspravljao je sa saveznicima o američkim pristupima završetku rata. Koordinacija teče, ali konsenzus nije isto što i jednoglasnost. Istočnoevropski članovi NATO-a skloni su da podrže agresivnije naoružavanje Ukrajine. Nemačka, Francuska, Italija — opreznije.

Evropa se suočava sa sopstvenim problemom: deficitom sredstava dalekog dometa. Odatle interesovanje za Typhon kao "mosno" rešenje. Nemačka je uputila zvaničan zahtev za kupovinu Typhon-a kroz proces Foreign Military Sales (FMS).

Logika "mosta" je jasna: kupiti američko sada, razviti evropsko kasnije. Ali ova logika radi protiv Ukrajine — svaka baterija Typhon-a poslata u Nemačku, Poljsku ili druge NATO zemlje smanjuje šanse Kijeva da dobije svoju.

Odgovor Moskve: "novi nivo eskalacije" ili uobičajeni refren?

Moskva reaguje predvidivo. Dmitrij Peskov je izjavio da Rusija "analizira" mogućnost transfera Tomahawk-a Ukrajini. Ovo je oprezna formulacija — ne ultimatum, ne pretnja neposrednog odgovora, već "analiziramo".

Ali iza kulisa retorika je oštrija. Newsweek citira službena upozorenja o "novom nivou eskalacije". Ovo je poznati narativ — svaki put kada se Zapad priprema da napravi sledeći korak, Moskva ga proglašava "neprihvatljivim".

Ali evo paradoksa: analitičar Atlantic Council-a Peter Dickinson primećuje da "ruske 'crvene linije' više puta nisu dovele do najavljenih odgovora". HIMARS su bili "crvena linija" — prošli. Tenkovi Abrams — takođe. F-16 — isto.

Da li to znači da Moskva blefira? Ne nužno. Pre, Kremlj koristi retoriku eskalacije kao instrument odvraćanja, ne dovodeći pretnje do automatskog izvršenja. Međutim, Tomahawk se kvalitativno razlikuje od prethodnih sistema — veći domet, prestižnost, status Kategorije I MTCR — i pretpostavka da će Rusija odgovoriti identično može odražavati pristrasnost normalnosti. Istorijski obrazac neispunjenih crvenih linija ne dokazuje da će i sledeća linija biti pređena bez posledica.

Tri scenarija: blef, uslovna isporuka, eskalacijski ćorsokak

Svedimo činjenice u analitičke varijante.

Scenario 1: Blef/signal (Verovatnoća: 60-70%) — Trump nikada nije nameravao stvarno da isporuči Tomahawk Ukrajini. Izjava je bila instrument pritiska na Moskvu, način da se Kijevu da politički adut i demonstrira saveznicima spremnost SAD da ide dalje. Pretnja funkcioniše upravo zato što ostaje pretnja. Stvarna isporuka bi uništila magiju neodređenosti.

Scenario 2: Uslovna isporuka (Verovatnoća: 25-35%) — SAD su zaista spremne da prenesu ograničen broj Tomahawk-a, ali samo pod ispunjenjem oštrih uslova. Ukrajina dobija ili iznajmljuje baterije Typhon-a, Mk 41 ili nešto kao X-MAV. NATO daje zeleno svetlo. Kijev potpisuje stroga Pravila angažovanja. Rakete se isporučuju u malim partijama — desetine, a ne stotine. Ovo je kompromis između retorike i realnosti, ali sa dugim vremenskim horizontom.

Scenario 3: Ćorsokak (Verovatnoća: 15-25%) — Diskusija zapinje u fazi usklađivanja među saveznicima. Nemačka i Francuska blokiraju političku odluku u NATO-u. SAD ne mogu da izdvoje Typhon, jer sopstvena armija nije završila raspoređivanje. Inventarska ograničenja i prioriteti mornarice pobеđuju političke deklaracije. Rezultat — Trumpova izjava ostaje u arhivama kao "razmatrana, ali nerealizovana" opcija.

Koji scenario će se realizovati? To zavisi od promenljivih koje je teško predvideti. Neizvesnost nije znak slabosti analize, već priznanje složenosti realnosti.

Zaključak: signal već deluje, isporuka — pod znakom pitanja

Trumpova izjava "I might send them Tomahawks" već funkcioniše kao instrument pritiska, čak i ako nijedna raketa nikada ne napusti američki arsenal. Ovo je politička realnost modernog rata — reči imaju težinu, pretnje oblikuju strategije, a neizvesnost može biti moćnija od bilo kog oružja.

Pretvaranje signala u isporuku sudara se sa trijadom problema: nosioci, pravo i deficit. Bez Typhon-a, Mk 41 ili nešto kao X-MAV Ukrajina neće lansirati nijedan Tomahawk. Bez ublažavanja MTCR-a SAD rizikuju da potkopaju režim neširenja. Bez povećanja proizvodnje američka mornarica i saveznici se takmiče za ograničen resurs.

Ali čak i bez stvarne isporuke, signal već menja kalkulacije. Moskva je primorana da planira odbranu protiv sredstava dalekog dometa. Kijev dobija argument u pregovorima. Evropa ubrzava sopstvene programe. NATO pojačava koordinaciju.

Ključno pitanje ostaje spremnost strana za dijalog u uslovima rastućih napetosti. Tomahawk nije samo raketa. To je test koliko daleko je Zapad spreman da ide, koliko su uverljive ruske "crvene linije", i da li će se jedinstvo NATO-a održati pred licem stvarnih rizika.

Vredi pratiti odluke o Typhon-u — hoće li se pojaviti nove baterije, kome će pripasti. Ima smisla proveravati DSCA-obaveštenja o vojnim prodajama — ako SAD odobre izvoz Tomahawk-a novim zemljama, to je signal o spremnosti da se razmaglе ograničenja. Dobro bi bilo pratiti korekcije MTCR-prakse. I najvažnije — posmatrati stvarnu spremnost saveznika da dele oskudnu municiju.

Za sada Tomahawk ostaje ono što je i bio na početku — pretnja. Efikasna, zastrašujuća, politički korisna. Ali pretnja. Hoće li se pretvoriti u realnost — pokazaće vreme. A vreme u geopolitici je uvek najskuplji i najnepredvidiviji resurs.