Posebni uslovi

U trećoj dekadi jula, Sjedinjene Američke Države objavile su tri ključna trgovinska sporazuma — sa Japanom, Indonezijom i Filipinima. Svaka od tih zemalja izbegla je „carinsku lavinu“ i dobila posebne uslove, uprkos opštem kursu Bele kuće ka povećanju carina. Kako su to postigle, šta su zauzvrat ponudile — i da li iza tih sporazuma stoji politička pozadina?

Kontekst: epoha tarifnih ultimatuma

Početkom aprila 2025. godine, administracija Donalda Trampa najavila je uvođenje univerzalne uvozne carine od 10 procenata. Istovremeno je proglašena i pauza od 90 dana (do 9. jula), pre nego što na snagu stupe oštrije, individualizovane tarife. Dana 7. jula, predsednik SAD poslao je pisma sa pojedinačnim tarifnim uslovima, koji bi trebalo da stupe na snagu 1. avgusta 2025. godine. Kako je pisao autor portala Covalent Bond, Tramp je poslao lična pisma liderima 14 zemalja, nudeći im „posebne uslove“ u zamenu za ustupke u pristupu njihovim tržištima.

Sada, posle dve nedelje, jasno je ko je prihvatio izazov i postigao dogovor.

Japan: investicije umesto eskalacije

Dana 23. jula, SAD i Japan potpisali su sporazum o smanjenju carine na japanske automobile na 15%. Zauzvrat, Japan se obavezao da uloži 550 milijardi dolara u američku ekonomiju, uključujući kupovinu 100 aviona Boeing. Takođe su dogovorene obaveze o povećanju japanske potrošnje za odbranu na 17 milijardi dolara godišnje, kao i o nabavci američkih poljoprivrednih proizvoda.

Tržišta su reagovala odmah: indeks Nikkei je porastao, akcije Toyote i Honde su skočile, a Vašington je objavio „prelomni trenutak u trgovinskoj ravnoteži“.

Indonezija: otvaranje tržišta uz 19%

Sporazum potpisan 22. jula između SAD i Indonezije postao je najobimniji u julskoj seriji trgovinskih inicijativa. Indonezija je pristala da ukine više od 99% carina na američku robu, uključujući prehrambene proizvode, automobile, lekove, energetske resurse i IT usluge. Zauzvrat, SAD su uvele fiksnu carinu od 19% na indonežanski izvoz — značajno nižu od prethodnih 32%.

Prema zvaničnom saopštenju Bele kuće, sporazum uključuje i uklanjanje svih necarinskih barijera, priznanje FDA i američkih automobilskih standarda, kao i ukidanje ograničenja na izvoz kritičnih minerala i digitalnih tokova. Indonezija se pridružuje Globalnom forumu o višku kapaciteta u industriji čelika.

Predstavnici američkog agrarnog i digitalnog sektora nazvali su sporazum „probojnim“ — od Saveta za izvoz mlečnih proizvoda do Udruženja proizvođača soje i Alijanse developera aplikacija.

Filipini: minimalni ustupci — maksimalan efekat

Sporazum sa Filipinima, prema izveštaju Reuters-a, predviđa carinu SAD na filpinski izvoz u visini od 19% — nižu od ranije planiranih 20%. Zauzvrat, Manila je pristala da ukine carine na niz ključnih američkih proizvoda, uključujući automobile, farmaceutske proizvode i industrijsku opremu.

Međutim, za razliku od sporazuma sa Japanom i Indonezijom, dogovor sa Filipinima još ne obuhvata poljoprivredni sektor. Carine na uvoz američkog pirinča, kukuruza i mesa ostaju na snazi, što je izazvalo kritike od strane američkih agrarnih udruženja.

Opšta logika: ko plaća — dobija

Pažljivo poređenje tri sporazuma pokazuje: carina od 19% postala je novi šablon u trgovinskoj politici SAD. Ali iza te formalne brojke krije se različit nivo ustupaka. Indonezija je otvorila gotovo celo tržište i priznala američke standarde. Japan je investirao i obećao podršku u oblasti odbrane. Filipini su napravili ograničene korake — i dobili ograničen pristup.

Princip „jednake stope, ali nejednakih ustupaka“ omogućava SAD da primenjuju jedinstvenu formulu, uz očuvanje fleksibilnosti u pregovorima. Svaka od zemalja platila je — bilo tržištem, bilo lojalnošću, bilo novcem.

Politička dimenzija

Sva tri sporazuma odnose se na zemlje Indo-Pacifičkog regiona. U kontekstu geopolitičkog pritiska na Kinu, SAD grade ekonomski pojas saveznika — oslanjajući se na bilateralne dogovore, a ne na multilateralne institucije.

Pojedine Trampove izjave o mogućoj poseti Pekingu i „novoj fazi u trgovinskim pregovorima sa NR Kinom“ samo dodatno naglašavaju: svaki potpisani sporazum nije samo ekonomski — već i instrument obuzdavanja.

Reakcija sektora i saveznika

Američka agrarna udruženja — od Saveta za izvoz žitarica do Nacionalne federacije proizvođača mesa — nazvala su sporazume sa Indonezijom i Filipinima „probojima decenije“. Posebno je istaknuta zahvalnost za uklanjanje barijera u oblasti digitalnih usluga, koje su dugo ograničavale američke kompanije u Jugoistočnoj Aziji.

Međutim, u industrijskom sektoru i među auto-proizvođačima čuju se zamerke: sporazumi sa Japanom i Filipinima, po njihovom mišljenju, stvaraju nejednake uslove u poređenju sa odredbama USMCA — sporazuma između SAD, Kanade i Meksika.

Zaključak: neizgovoreni šablon dogovora

Sporazumi sa ove tri zemlje nisu izolovani izuzeci, već probni okvir nove tarifne politike SAD. Uspostavljanje „ujednačenih“ stopa, uz naknadne pojedinačne pregovore, postalo je način da se pretnja pretvori u sredstvo dogovora.

Danas 19% nije samo brojka. To je signal po kojem Vašington nudi dogovor: otvori tržište, priznaj standarde, plati politički — i dobićeš olakšice.

Ko je ostao van igre

▪️ EU: podleže carini od 30% od 1. avgusta; postoji rizik povećanja na 35% ukoliko ne bude ustupaka.

▪️ Velika Britanija: preti joj carina od 25% od 1. avgusta; pregovori su trenutno zamrznuti.

▪️ Južna Koreja: pod pretnjom carina od 25% od 1. avgusta; pregovori su u toku, ali sporazum još nije potpisan — za razliku od EU i Japana, koji već imaju zaključene sporazume.

▪️ Indija, Kanada, Meksiko i Brazil takođe ostaju van okvira bilo kakvog zvaničnog sporazuma, iako su neki u procesu konsultacija (na primer, pregovori sa Indijom su u toku, a SAD prete carinama od 30–50%).

Ko je sledeći? EU, Velika Britanija, moguće i Indija. Ali okvir je već nacrtan.