Čista nafta. Prljava aritmetika

Diversifikacija iz snova

— Pa, je l’ krenulo?

— Krenulo je, — zadovoljno je rekao premijer. I dodao: — új energiaút (novi energetski put).

Dana 21. jula 2025. Viktor Orban i Aleksandar Vučić gotovo istovremeno su se osmehivali kamerama u Paliću. Obojica — heroji saopštenja. Obojica — borci protiv energetske zavisnosti. Orban je izjavio da Mađarska i Srbija otvaraju novo poglavlje energetskog partnerstva, dok je Vučić dodao: „štitimo suverenitet i stabilnost snabdevanja“.

Delovalo je zaista lepo: članica EU i zemlja-kandidat najavljuju izgradnju novog naftovoda koji povezuje njihovu infrastrukturu — i to u trenutku visokih cena energenata.

Na direktno pitanje o poreklu nafte novinari nisu dobili odgovor. Čule su se samo diplomatske formule: „pouzdane rute“, „energetska bezbednost“, „diversifikacija“. Ni reči o geografiji. Ni trunke konkretnih podataka. Samo samouveren ton, kao da je tačka polaska već ne nafta, već apstrakcija.

Mediji, međutim, nisu omanuli. Ovako su različiti izvori preneli vest:

• Slobodna Evropa: „Naftovod će se graditi kako bi se ruska nafta dopremala zaobilazeći evropske sankcije“

• EUNews: „Orban i Vučić žele da isporuče rusku naftu Srbiji preko Mađarske“

• Anadolu Agency: „Srbija i Mađarska najavljuju novi naftovod kako bi zaobišli energetska ograničenja EU“

• S&P Global: „Rusija je spremna da isporučuje naftu Srbiji preko novog mađarskog naftovoda“

A u naslovu kineske agencije Xinhua reč „Rusija“ se uopšte nije spominjala — samo „strateško povezivanje“.

— Pametno smišljeno, — promrmljao je sagovornik. — Kad „diversifikacija“ zvuči kao plan B za sankcionisano gorivo.

Geografija snabdevanja: ruta po imenu paradoks

Dok su u Paliću sekli crvenu traku, mape Evropske komisije jaukale su od kognitivne disonance.

O kakvoj „energetskoj nezavisnosti“ može biti reči, ako:

• u 2025. godini 80% tržišta nafte u Srbiji kontroliše kompanija NIS, u kojoj Gazprom ima 56% vlasništva (11,3% — matično preduzeće, 44,85% — „Gazprom njeft“) (Reuters);

• glavni pravac snabdevanja naftom u Srbiju i dalje je stara dobra „Družba“, južno krilo;

• a ako „Družba“ ne radi (na primer, zbog odluke Ukrajine), koristi se zaobilazak kroz luku Omišalj u Hrvatskoj, pomoću senkovitih tankera — ali nafta je opet ista, ruska Urals.

„Družba“ (Druzhba pipeline) — to je najveći naftovod na svetu:

• izgrađen 1960-ih;

• polazi iz Rusije (Samara), prolazi kroz Belorusiju, Poljsku, Ukrajinu, Mađarsku, Slovačku, Češku i Nemačku;

• ima dve glavne grane:

• severnu — kroz Poljsku ka Nemačkoj;

• južnu — kroz Ukrajinu ka Slovačkoj, Češkoj i Mađarskoj.

Sada toj šemi žele da dodaju još jednu rutu iz Rusije — preko Mađarske ka Srbiji.

— Ali Mađarska ne graniči s Rusijom?

— Ne graniči. Ali južno krilo „Družbe“ ide preko Ukrajine.

— A šta ako Ukrajina zatvori ventil?

— Mađarska i Slovačka su stavile veto na 18. paket sankcija, tražeći garancije očuvanja naftnog tranzita kroz Ukrajinu, putem južnog krila naftovoda „Družba“, čak i uz pooštravanje sankcija protiv Rusije (Reuters). U praksi to znači da EU neće smetati tim zemljama da i dalje dobijaju rusku naftu — sve dok Ukrajina sama ne prekine tranzit.

— Čekaj. S jedne strane EU želi da prekine uvoz ruske nafte i bori se protiv zaobilaznih šema. A s druge — sama dozvoljava korišćenje „Družbe“ za „ugrožene zemlje“ Istočne Evrope?

— Upravo tako! EU zapravo poručuje: ne smeta nam što vi još uzimate rusku naftu — ali nećemo da to radite i za druge, tj. da Mađarska snabdeva i Srbiju preko iste te nafte.

— Dakle, ta cev nije nova „alternativa“, već samo unutrašnji šlauf? Da Mađarska može da sipa Srbiji?

— Tačno. U dokumentima se, naravno, to zove „diversifikacija“. Ali ti i ja znamo šta to stvarno znači.

„Diversifikacija“ u ogledalu EU

Kada Aleksandar Vučić i Viktor Orban poziraju pred kamerama uz frazu „alternativna naftna ruta“, to izgleda kao još jedan uspeh regionalne saradnje.

— Diversifikacija! — kaže jedan.

— Nezavisnost! — odgovara drugi.

— Energetska bezbednost! — dodaju naslovi.

Ali iza tog reklamnog fasadnog sloja krije se ključno protivrečje:

EU sistematski ide ka potpunom odustajanju od ruske nafte do 2027–2028. godine. A projekat „Srbija–Mađarska“ zapravo računa na suprotno — na to da će ruska nafta ostati još dugo.

To nije diversifikacija. To je diverzija od diversifikacije.

Čak je i zvanični predstavnik Evropske komisije nazvao ovaj projekat „institucionalnim izazovom za sankcioni režim EU“. Jer dok Brisel pokušava da rastereti energetsku zavisnost, Budimpešta i Beograd uvode naftnu bajpas cev direktno u sankcioni organizam.

Orban, Vučić i „model zaobilaženja“

Logika novog naftnog projekta je jednostavna:

1. Rusija šalje Urals preko „Družbe“, kroz Ukrajinu, do Mađarske i Slovačke. Ukrajina, iako se nije obavezala da će nastaviti tranzit, pod diplomatskim pritiskom EU (zbog vetiranja paketa) ne zatvara ventil bez upozorenja.

2. Mađarska — kroz novi cevovod — šalje naftu Srbiji.

3. Srbija prerađuje i prodaje gorivo pod sopstvenim brendom.

4. Formalno — isporuka nije iz Rusije, već iz „prijateljske Mađarske“.

5. Faktički — opet Urals, samo bez etikete „iz Rusije“.

To je i jeste model zaobilaženja:

• formalno se poštuju uslovi;

• realno se održava zavisnost od Ruske Federacije.

Slobodna Evropa:

„Zvanično se projekat objašnjava kao korak ka energetskoj održivosti. Ali u stvarnosti, on se uklapa u strategiju Mađarske za očuvanje pristupa ruskim resursima.“

Simboličan datum: 18. paket sankcija

Ironija — ili demonstrativna drskost — u tome je što je projekat svečano najavljen gotovo istovremeno sa usvajanjem novog paketa sankcija EU, 18. jula 2025., o čemu je autor već pisao u tekstu „Sankcije na ivici vere“.

Taj paket uključuje:

• cenovni plafon od 47,6 USD po barelu;

• sankcije protiv „senkovite flote“;

• zabranu servisa i osiguranja za tankere;

• zamrzavanje „Severnog toka“ i njegovih osiguravajućih sredstava.

Šta kaže EU

Ursula von der Leyen, predsednica Evropske komisije, na konferenciji za štampu 10. juna 2025. godine, predstavljajući pripremu 18. paketa sankcija, izjavila je:

„Cilj Rusije nije mir. Njen cilj je da nametne pravo sile. … Jedini jezik koji Rusija razume jeste jezik sile.“

(Reuters)

A već 18. jula, nakon usvajanja paketa, dodala je:

„Zadajemo udarac u samo srce ruske ratne mašinerije… Udar se sprovodi nad bankarskim sektorom, energetikom i vojno-industrijskim kompleksom. Uveden je novi dinamički cenovni plafon za naftu. Pritisak ostaje. I ostaće sve dok Putin ne zaustavi ovaj rat.“ (The Guardian)

Kaja Kallas, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, nakon glasanja 18. jula, izjavila je:

„EU je upravo usvojila jedan od najstrožih paketa sankcija protiv Rusije ikada. Svaka sankcija slabi sposobnost Rusije da vodi rat. Poruka je jasna: Evropa neće odustati od podrške Ukrajini.“ (Reuters)

EUNews takođe piše:

„Projekat ‘Serbia–Hungary Pipeline’ se posmatra kao izazov sankcionom režimu EU. Pogotovo ako počne s radom pre zatvaranja trase kroz Ukrajinu.“ (Reuters)

Zaključak ovog dela:

Taj naftovod nije samo inženjerski objekat. On je manifest alternativnog energetskog puta, koji se ne poklapa sa smerom Brisela.

EU kaže: „Trebalo bi da imamo manje Rusije.“

Orban i Vučić rade: „Hajde da imamo lakši pristup Rusiji.“

To nije slučajno poklapanje interesa. To je suštinski raskorak u ciljevima.

Cena proizvodnje i licemerje

— U redu, dogovorili su se. Ali hoće li bar biti koristi?

— Naravno. Smanjiće se proizvodna cena benzina.

— A cena na pumpi?

— Ahah. E, to je već sasvim druga priča.

Da bismo razumeli šta se zapravo dešava s cenama goriva u regionu, moramo krenuti od glavnog: Urals je jedna od najjeftinijih nafti na globalnom tržištu. U julu 2025. cena iznosi oko 55 dolara po barelu, što je približno 0,0054 €/l sirove nafte.

Šta znači „cena proizvodnje“ litra goriva?

Cena proizvodnje (ili proizvodna cena) — to su svi troškovi koje snosi dobavljač goriva pre nego što ono stigne do benzinske pumpe. Uključuje:

1. Sirovina (nabavna cena nafte — Urals, Brent, itd.)

2. Rafinerijska obrada (naftna prerada u gorivo)

3. Transport (naftovod, tanker, cisterna, unutrašnja logistika)

4. Skladištenje i distribucija

5. Porezi pre maloprodaje (npr. taksa na preradu ili uvoz, ako postoji)

6. Marža benzinskih stanica (uključuje distribuciju, infrastrukturu, operativne troškove)

VAŽNO: Akciza i PDV su porezi koje plaća krajnji potrošač. Oni se dodaju na maloprodajnu cenu, ali ne ulaze u troškovnik proizvodnje i isporuke goriva.

E sad — malo matematike.

Procenjena proizvodna cena litra benzina iz ruske nafte Urals (u Srbiji) — na osnovu podataka DG Energy, Weekly Oil Bulletin, World Energy Prices – IEA, kao i srpske Agencije za energetiku (AERS), mađarskog MEKH, grčke RAE, i okvirnih procena kompanija MOL Group, OMV, Gazprom Neft, NIS, Hellenic Petroleum:

Uporedna tabela proizvodne cene litra benzina u pet zemalja

Ali to nije ono što plaćate na pumpi. Dnevne i medijalne maloprodajne cene za jul 2025. godine (prema izvorima: Fuelo.eu, Mappr.co, Planet‑Trucks – dizel sa PDV-om, za poređenje Cargopedia – 14. jul 2025: benzin i dizel za sve zemlje, Energy.eu):

— Čekaj. Znači, u Srbiji je dizel skuplji nego u proseku svih zemalja EU, iako tamo sirovina skuplja, a ovde — ruska nafta, direktno iz cevi?

Da, baš tako. Srbija je jedna od najskupljih zemalja u regionu po ceni goriva, uprkos:

• jeftinoj sirovini;

• jeftinoj logistici (naftovod, a ne morski tanker);

• niskoj proizvodnoj ceni (često duplo nižoj od maloprodajne).

Zašto je to tako? Unutrašnje „nadogradnje“

U teoriji, jeftina ruska nafta trebalo bi da učini benzin u Srbiji i Mađarskoj najpovoljnijim u regionu.

U praksi — dešava se suprotno.

Razlozi previsokih maloprodajnih cena u Srbiji:

1. Monopol NIS-a

Kompanija u vlasništvu ruskog Gazproma (56%) kontroliše do 80% domaćeg tržišta goriva. Nema konkurencije — nema ni pritiska da se cena obori.

2. Porezi i dažbine

Pored 20% PDV-a, na svaki litar goriva dodaju se akcize, ekološke takse i prikrivene fiskalne stavke. Ukupno to može činiti i do 50–60% maloprodajne cene.

3. Polisa „osiguranja“

Država namerno zadržava visoke cene kako bi akumulirala sredstva i kompenzovala nestabilnost na drugim tržištima. Praktično — porez na stabilnost.

4. Malo tržište i ograničena infrastruktura

Srbija nema mogućnost skaliranja logistike i prerade kao Grčka ili Češka. To povećava jedinične troškove: manji obim — veći udar po litru.

Kontrast: Češka i Španija

I sad — dva kontraprimera.

Češka

Do 2025. u potpunosti se odrekla ruske nafte i prešla na uvoz kroz TAL-projekat — cevovodom iz Italije preko Austrije i Nemačke (AP).

• Nafta — skuplja, nije iz Rusije.

• Logistika — duža i kopnena.

• Akcize — iznad evropskog proseka.

Ali benzin i dizel su jeftiniji nego u Srbiji i Mađarskoj.

Španija

• Uvozi naftu iz SAD, Nigerije, Meksika i Brazila (OEC);

• Akcize su visoke — 60–65% cene su porezi;

• Logistika — preko luka, uz domaću preradu.

A dizel je jeftiniji nego u Mađarskoj i Srbiji, benzin — jeftiniji nego u Srbiji i skoro isti kao u Mađarskoj.

Cena nafte — nije cena benzina

Sve brojke koje je autor naveo — nisu samo knjigovodstvo. One raskrinkavaju iluziju u srcu opravdanja za novi cevovod:

Ako dobijemo jeftinu naftu, i benzin će biti jeftiniji.

Neće.

Čak i ako ruska nafta stigne na pretek i po ceni nižoj od 0,30 €/l (što je moguće za Urals), to gotovo da ne utiče na konačnu cenu od 1,50 €/l.

Zašto?

Udeo pojedinih komponenti u krajnjoj ceni goriva

Cena sirovine učestvuje sa svega 5–10% u ukupnoj ceni.

Ako sirova nafta pojeftini za 20%, benzin može pojeftiniti za… tri ili četiri centa. To je sve.

Srbija: dobijaš sirovinom — gubiš na porezu

Stvarna slika srpskog tržišta goriva deluje apsurdno:

• Cena proizvodnje — jedna od najnižih u Evropi (zahvaljujući jeftinom Urals-u i kratkoj logistici);

• Maloprodajna cena — među najvišima u regionu.

Maloprodajne cene benzina (€/l) i komentari za izabrane zemlje

Razlozi:

1. Poresko opterećenje

Dvostruko oporezivanje: i PDV i akcize su iznad proseka u EU.

2. Dominacija NIS-a

Kompanija u većinskom vlasništvu „Gazprom njefti“ (56%) određuje tržišnu dinamiku i kontroliše konkurenciju.

3. Odsustvo tržišne konkurencije

Mala ponuda, niska mobilnost distributera, zatvoren sistem — rezultat: visoke cene bez pritiska da padnu.

4. Državna regulativa koja ne cilja niže cene, već punjenje budžeta

Cena goriva nije instrument ekonomske pristupačnosti, već alat fiskalne stabilnosti.

Zaključak:

Čak i ako bi nafta bila besplatna — maloprodajna cena se jedva da bi pomerila.

Mađarska: malo jeftinije, ali isti trik

Mađarska, iako deklarativno kontroliše cene, takođe igra svoju specifičnu igru:

• Nafta — ruska, iz „Družbe“;

• Rafinerije — delimično modernizovane, podešene za Urals;

• Orbanova politika — energetska izolacija od Brisela.

Orbanov trik:

Mi formalno jesmo u EU, ali kupujemo najjeftinije od Rusije. I dok EU raspravlja, mi gradimo alternativni pravac — za sebe i komšije.

Samo što je cena benzina u Mađarskoj i dalje viša nego kod mnogih suseda iz EU.

„Diversifikacija“ naopačke

Kada Orban i Vučić govore o diversifikaciji, oni zapravo misle… prelazak sa jednog načina dobijanja ruske nafte na drugi.

To je kao da kažeš:

— Više ne pijem pivo iz flaše — sada ga sipam u čašu.

— Znači, sada sam nezavisan od piva.

Da, cevovod zaista dodaje novu rutu.

Ali ne dodaje novog dobavljača.

Ne dodaje tržište.

Ne dodaje izvor.

To nije diversifikacija. To je produbljivanje zavisnosti — maskirano kao energetska autonomija.

Završni zaključak

Projekat naftovoda „Srbija–Mađarska“ nije energetska inicijativa, već političko-ekonomska varka.

On ne snižava cenu benzina,

ne približava diversifikaciju,

ne smanjuje zavisnost od Rusije.

Ali odlično pokazuje kako u energetici sve može da bude naopačke:

• Jeftina sirovina — ne znači jeftina maloprodaja.

• Nova cev — ne znači nova nezavisnost.

• Članstvo u EU — ne znači zajednički strateški pravac.

A reč „diversifikacija“ — ne mora uopšte da znači ono što piše u rečniku.