Tarifa protiv kapitulacije

27 jula Sjedinjene Američke Države i Evropska unija zvanično su objavile zaključenje dugo očekivanog trgovinskog sporazuma, koji je trebalo da spreči uvođenje 30% carina na evropsku robu, koje su pretilo da stupe na snagu 1. avgusta. Osnovna kompromisna formula postala je stopa od 15% na većinu izvoza iz EU, s nizom sektora koji su izuzeti iz opšte carinske stope.

U skladu sa objavljenim uslovima, EU se obavezala da poveća kupovinu američkih energenata u vrednosti do 750 milijardi dolara, kao i da uloži oko 600 milijardi dolara u američku ekonomiju — uključujući ugovore za odbrambenu industriju, učešće u infrastrukturnim projektima i širenje evropskog prisustva na američkom tržištu. Prema mišljenju Trampove administracije, sporazum predstavlja "značajnu pobedu za fer trgovinu". Međutim, u evropskim prestonicama dokument je izazvao oprečne reakcije — od uzdržanog odobravanja do oštre kritike.

Američka strana naglašava da će potpisani sporazum omogućiti stabilizaciju spoljne trgovine, smanjenje tenzija i stvaranje predvidivih uslova za proizvođače i potrošače sa obe strane Atlantika. Međutim, evropski analitičari već ukazuju na značajnu asimetriju uslova, prema kojima SAD zadržavaju pravo na selektivno povećanje carina u strateškim sektorima, uključujući metale i energetiku, dok se EU obavezala u strogoj finansijskoj formi, bez jasnih uzvratnih garancija.

Ovaj sporazum postao je još jedan element nove arhitekture američke trgovinske politike koju Bela kuća gradi od početka 2025. godine. Ranije su slične formule primenjene u bilateralnim dogovorima SAD sa Japanom, Indonezijom i Filipinima, gde je pretnja visokim carinama korišćena kao instrument pritiska za dobijanje ustupaka u oblasti investicija, energetike i priznavanja američkih tehničkih standarda.

O tome koliko su ovi uslovi povoljni za Evropsku uniju, ko je zapravo profitirao i zašto je američka trgovinska formula ponovo uspela — u ovom pregledu.

Uslovi sporazuma

Sporazum potpisan 27. jula između SAD i Evropske unije uspostavlja jedinstvenu carinsku stopu od 15% na veliku većinu proizvoda koji se izvoze iz Evrope u SAD. Ova stopa predstavlja kompromis u odnosu na ranije najavljen plan Vašingtona da uvede 30% carina počev od 1. avgusta, što bi pogodilo ključne sektore EU — od automobilske industrije do hemijske proizvodnje.

Uprkos smanjenju pretnje, dogovor ne predstavlja potpunu eliminaciju trgovinskih barijera. U sporazumu je izričito navedeno da se 50% carine zadržavaju na Čelik i aluminijum, što je posebno bolno za Nemačku, Italiju i Španiju — najveće izvoznike evropskih metala u SAD. Američka strana navodi da je zadržavanje ovih stopa neophodno "radi zaštite domaćeg tržišta i nacionalne bezbednosti" (Investopedia).

Istovremeno, dokument predviđa sektorske izuzetke — za niz oblasti biće primenjena formula zero-for-zero. To znači da se carine u potpunosti ukidaju uz obostranu saglasnost strana u slučajevima visoke tehnološke zavisnosti: na primer, za farmaceutiku, poluprovodnike i komponente za avio-industriju. Međutim, kako navodi agencija AP, uslovi ovih izuzetaka formulisani su nejednako — SAD su dobile veći broj "nultih sektora" nego EU (AP News).

Takođe je posebno navedeno da će prelazni mehanizmi i moguće korekcije carina biti pod jurisdikcijom posebne bilateralne komisije, koja će početi s radom na jesen 2025. godine. To daje SAD pravo da jednostrano preispituju carinske stope — pod uslovom dokazane pretnje nacionalnim interesima. Ova klauzula već je izazvala zabrinutost u Evropskom parlamentu, gde je ocenjena kao pravno "opasan presedan" (The Guardian).

Obaveze EU

Zaključeni sporazum ne ograničava se samo na carinske stope. Evropska strana preuzela je niz finansijskih i investicionih obaveza koje su postale neformalni, ali ključni deo kompromisa.

Prvo, Evropska unija je pristala da poveća kupovinu američkih energenata, pre svega tečnog prirodnog gasa (LNG), u vrednosti do 750 milijardi dolara tokom narednih pet godina. Kako se naglašava u analizi MarketWatch-a, ove kupovine su inicirane kao odgovor na direktan zahtev SAD da se "smanji strateška zavisnost Evrope od isporuka iz nestabilnih regiona" (MarketWatch).

Drugo, EU se obavezala da obezbedi investicioni tok u američku ekonomiju na nivou od oko 600 milijardi dolara, uključujući:

• Ugovore za američku vojnu industriju (uključujući F-35, PVO sisteme i IT rešenja za odbranu);

• Direktno učešće evropskih korporacija u infrastrukturnim tenderima u SAD, uključujući energetiku i građevinu;

• Proširenje R&D saradnje u oblasti novih tehnologija, s mogućom lokalizacijom evropskih istraživačkih centara na teritoriji SAD.

Osim toga, Evropska komisija je potvrdila priznavanje niza američkih tehničkih standarda, uključujući FDA, EPA i NHTSA, za određenu robu iz oblasti farmacije, agroindustrije i automobilske industrije. To znači da će mnoge evropske kompanije biti primorane da se prilagode američkoj regulativi, a ne obrnuto.

Kako naglašavaju u Atlantic Council-u, ovakva struktura obaveza pokazuje jasnu asimetriju: Evropa daje tržišta, novac i priznanje standarda, dok SAD nude samo "predvidivost" i nižu carinsku stopu u poređenju sa zastrašujućim scenarijem od 30% (Atlantic Council).

Kontekst: kako SAD gradi novu trgovinsku arhitekturu

Sporazum sa Evropskom unijom logično se uklapa u doslednu strategiju koju Vašington sprovodi od početka 2025. godine. Suština te strategije jeste odbacivanje multilateralnih sporazuma u korist strogo konstruisanih bilateralnih dogovora, od kojih je svaki zasnovan na pregovaračkoj asimetriji i carinskoj prinudi.

Ranije, kao što je autor već detaljno analizirao u članku za Covalent Bond, sličan mehanizam primenjen je prema Japanu, Indoneziji i Filipinima. Tada su SAD istupile s pretnjom visokim carinama — u nekim slučajevima i do 32% — i obezbedile ustupke u zamenu za trgovinske olakšice:

• Japan je pristao na 550 milijardi dolara investicija u SAD, uključujući kupovinu 100 aviona Boeing i povećanje budžeta za odbranu;

• Indonezija je ukinula više od 99% svojih carina na američku robu, uklonila ograničenja na izvoz kritičnih minerala i priznala američke standarde u farmaciji, poljoprivredi i digitalnoj trgovini;

• Filipini su najavili široku liberalizaciju pristupa za američke proizvođače u zamenu za sniženje carina na 15%.

Svaki od ovih sporazuma bio je zasnovan na formuli: pretnja → ustupak → carinski kompromis, ali sa ključnom razlikom — glavnu dugoročnu korist zadržavale su upravo Sjedinjene Države. Kao i u slučaju sa EU, američka administracija je obezbedila sebi:

• kontrolu nad uslovima isporuke,

• priznavanje sopstvenih standarda,

• i širenje ekonomskog uticaja van domaćeg tržišta.

Dakle, aktuelni dogovor sa Evropom nije izuzetak, već logičan nastavak nove tarifne matrice Vašingtona, u kojoj glavna valuta nije sama carinska stopa, već geoekonomska kapitulacija partnera u zamenu za odlaganje pritiska.

Reakcija u Evropi

Odmah nakon objave uslova sporazuma, evropske reakcije podelile su se između političkog pragmatizma i oštre kritike. U nekim prestonicama dogovor je okarakterisan kao „nužno zlo“, dok su ga u drugim opisali kao otvorenu kapitulaciju pod pritiskom.

U Francuskoj je premijer izašao s oštrim saopštenjem, nazivajući sporazum „mračnim danom za Evropu“, naglašavajući da je EU popustila pod direktnim pritiskom Vašingtona, a da zauzvrat nije dobila ekvivalentne garancije (The Guardian). U Parizu se posebno ističe zabrinutost zbog zadržavanja 50% carina na čelik i aluminijum, što direktno pogađa francusku metalurgiju i mašinsku industriju.

U Nemačkoj su zvaničnici zauzeli uzdržaniju poziciju, priznajući da je dogovor omogućio izbegavanje eskalacije trgovinskog sukoba koji bi mogao doneti ozbiljne gubitke za izvozne industrije. Ipak, predstavnici privrede — naročito automobilski i hemijski sektor — oštro su kritikovali sporazum, tvrdeći da nova carina od 15% i dalje čini evropsku robu nekonkurentnom na američkom tržištu.

Institucije EU takođe su reagovale nejedinstveno. Nekoliko poslanika Evropskog parlamenta izrazilo je zabrinutost zbog asimetričnih odredbi koje omogućavaju SAD da jednostrano preispituju carinske uslove. U neformalnim komentarima, evropske diplomate su priznale da je pregovaračka pozicija Brisela bila oslabljena ne samo pretnjom visokih carina, već i činjenicom da se EU našla u izolaciji nakon serije bilateralnih sporazuma koje su SAD zaključile sa drugim zemljama i regionima.

Kako rezimira Times of India: „Tramp je znao gde da udari. Evropi nije ponudio izbor, već prinudni pristanak. I dobio je sporazum u kojem su koristi SAD ne samo očigledne, već i institucionalno zacementirane“ (Times of India).

Ko je koga nadigrao

Na prvi pogled, postignuti dogovor između SAD i EU može izgledati kao uzajamno koristan kompromis. Petnaest posto — to nije trideset; trgovinski rat je odložen; predvidivost je delimično obnovljena. Međutim, pažljivija analiza otkriva: inicijativa, struktura i kontrola nad sadržajem sporazuma ostali su u rukama SAD.

Pre svega, sama pregovaračka dinamika bila je asimetrična: pretnju su stvorile SAD, one su određivale tajming, parametre i izlaz iz krize. Evropa nije nastupala kao ravnopravan partner, već kao strana koja pokušava da ublaži uslove kapitulacije uz očuvanje minimuma dostojanstva.

Drugo, karakter obaveza se razlikuje po težini i formi:

• SAD su ponudile sniženje carine u odnosu na zastrašujući scenario, kao i ograničen spisak sektora sa nultim stopama;

• EU se, nasuprot tome, obavezala na konkretne finansijske poteze: nabavke, investicije, priznavanje standarda — sve to ima merljivu pravnu i ekonomsku cenu.

Treće, uslovi sporazuma ostavljaju otvorena vrata za buduće jednostrane revizije. Najmanje što je ostalo jeste 50% carina na metalurgiju, a mehanizam bilateralne komisije za reviziju uslova — pod američkom administrativnom kontrolom.

U tom kontekstu, analitičari iz Atlantic Council-a otvoreno navode da su SAD strukturalno dobile više: ne samo kratkoročnu korist, već i institucionalno učvršćivanje svog uticaja na evropsku ekonomiju — u energetici, odbrani i standardizaciji.

Evropa je, naprotiv, pristala na sistemsku zavisnost u zamenu za hitnu deeskalaciju, što će neizbežno postati predmet unutrašnjih političkih sukoba između levih i desnih partija u ključnim zemljama.

Značaj i posledice

Zaključeni sporazum između SAD i Evropske unije predstavlja ne samo ekonomski kompromis, već i politički marker pomeranja ravnoteže u transatlantskim odnosima. Sa stanovišta Vašingtona, ovo je još jedna pobeda u nizu strateških trgovinskih manevara, koja potvrđuje efikasnost novog pristupa: individualni dogovori zasnovani na pretnji, a ne na ravnopravnosti.

Za Evropu, naprotiv, sporazum odražava ograničenost manevarskog prostora u uslovima globalne fragmentacije. U situaciji kada SAD dosledno grade ekonomske koridore sa Azijom i ključnim saveznicima, EU se našla u ulozi one koja sustiže: ne kao entitet koji postavlja pravila, već kao onaj koji reaguje na tuđa.

Kratkoročno, sporazum svakako umanjuje rizike: odlaže trgovinsku eskalaciju, stvara relativnu predvidivost, pruža poslovnim krugovima „vremenski tampon“. Ali dugoročno, on:

• pojačava ekonomsku zavisnost Evrope od SAD;

• podriva principe simetrične trgovinske politike utvrđene kroz STO i prethodne multilateralne dogovore;

• i pokazuje nesposobnost EU da deluje kao jedinstven centar geoekonomske moći u uslovima pritiska.

Pored toga, sam mehanizam zaključenja sporazuma — putem oštrog ultimatuma i trgovine, a ne partnerskih konsultacija — stvara opasan presedan. Sa velikom verovatnoćom sličan format biće primenjen i na druge aktere: Južnu Koreju, Kanadu, možda Brazil ili Meksiko. Američka tarifna strategija time dobija status nove norme.

Sporazum još mora biti ratifikovan u Evropskom parlamentu i odobren u više država članica, što otvara prostor za političke debate i moguće otpor. Ipak, ishod je u suštini već odlučen. Ekonomska arhitektura Zapada se preoblikuje — i to po nacrtima iz Vašingtona.