Bez datuma, bez govora, bez centra

Tužilac, blokada i pepeo

Trećeg dana posle Vidovdana, kada su beogradske ulice već gazili ne samo studenti, već i očevi porodica sa termosima, neko se setio da izbroji požare. Broj je ispao simboličan — više od dvesta požara širom zemlje, od Loznice do Zemuna. Dim se dizao iznad barikada, kontejnera za đubre, starih guma i krpa, zapaljenih kao po uputstvu — bez potpisa, ali sa motivom.

Prema informacijama Nova.rs, upravo u trenutku kada se činilo da je studentski protest zamro, on je neočekivano promenio oblik: od statične blokade pojedinih ulica prerastao je u mobilnu i decentralizovanu taktiku sa elementima performansa. „Koordinisani haos“ — tako nazivaju ono što se dešava u Telegram četovima demonstranata. Barikade od bicikala, paleta i starih sofa pojavljuju se i nestaju za sat vremena, ostavljajući za sobom dim i glasove.

— Ne čini li ti se, — pita sagovornik, — da je ova cifra od 200 požara sama po sebi metafora?

— Naravno. Ali nismo je mi izmislili. Vlada je sebi izmislila 200 problema — a sada se čudi što ih je neko zapalio, — odgovara autor.

Ironija je u tome što u epicentru nije agresija, već simbolika. Mnogi od požara su bili formalni — pepeo i dim za sliku, a ne za uništenje. A povod najčešće nije bila apstraktna „sloboda“, već vrlo konkretan bol: pad krova na stanici u Novom Sadu, koji je odneo 16 života, ostao je bez odgovora. Ni ostavki, ni zaključaka.

Ali vatra je postala odgovor. I niko ne zna ko je tačno dao taj odgovor. Jer lica pod kapuljačama, kao i u policiji, — bez oznaka.

Gde prestaje red: Novi Sad posle ponoći

Kada je tišinu u Novom Sadu prekidao samo škripac bicikala ostavljenih na raskrsnicama i šuštanje kesa sa đubretom koje su opet i opet nošene pred vrata vladajuće partije, žandarmerija je izašla iz senke. Bilo je oko jedan sat noću. Nekoliko osoba — studenata, aktivista, slučajnih prolaznika — uhapšeno je nakon što su se demonstranti ponovo okupili ispred kancelarije SNS-a na Bulevaru oslobođenja. Bez transparenata, bez parola — samo kese sa otpadom, simbolizujući „povratnu informaciju“ vlastima koje su uklonile kontejnere, ali ne i probleme.

Nova.rs izveštava da je žandarmerija delovala brzo i bez objašnjenja. Među privedenima je bio i mladić, kasnije identifikovan kao sin lokalnog prevoznika, koji je lepio plakate pored prostorija partije. Video na kojem nekoliko pripadnika specijalne jedinice u punoj opremi vuče nepoznatog izazvalo je burnu reakciju na društvenim mrežama.

— Jesi li primetio, — pita sagovornik, — kako država mnogo strože reaguje na kesu smeća nego na govor ministra?

Autor klima glavom: „Kada simbol bude jači od štete — nastupa strah. Jer smeće ne pali zgrade. Ono samo podseća — ko je tu koga služio.“

Sami policajci na snimcima — u fantomkama, bez oznaka. Isto pitanje koje se već čulo u Beogradu: s kim imamo posla? Kako piše Nova.rs, nošenje fantomki krši pravilnik, a njihova upotreba tokom razbijanja blokada potkopava poverenje građana. Pogotovo kada se zajedno s njima pojavljuju tetovaže na vidljivim delovima tela — još jedan element koji je formalno nedozvoljen.

Sve je ovde simbolično: fantomka — kao znak odbijanja transparentnosti. Kesa sa smećem — kao optužba koja ne zahteva ni istragu ni sud. A scena u Novom Sadu — kao lakmus koji pokazuje gde tačno prolazi granica između prinude i umora.

Pečat “državni udar”: ko koga prati?

Osam studenata uhapšenih zbog navodne namere nasilnog rušenja vlasti pušteni su na slobodu. Sud, uprkos teškim optužbama, nije pronašao dovoljno osnova za produženje pritvora — i svi su pušteni uz kauciju. Ipak, tužilac i dalje insistira na formulaciji „ugrožavanje ustavnog poretka“ — izrazu koji u Srbiji ne zvuči kao pravni pojam, već kao politička etiketa.

Balkan Insight piše: uprkos oslobađanju, blokade na ulicama Beograda nisu prestale. Više se ne radi o konkretnim optuženima, već o samoj logici — ko i za šta danas u Srbiji postaje predmet krivičnog progona.

Sarkazam je u tome što optužbe za „državni udar“ zvuče kao priznanje. Ne straha od zločina, već straha od značenja. Studenti ne ruše režim — oni pokazuju da je on krhak.

U međuvremenu, u samom centru prestonice, ispred Skupštine, i dalje stoji kamp pristalica vlasti. Bez dozvola, ali uz punu podršku policije. Njihove šatore niko ne dira. Njihove govore niko ne proverava. Njihove parole — van nadležnosti.

To je dvostruki standard u direktnom prenosu: dok jednima za plastičnu stolicu preti krivična prijava, drugima je dozvoljeno da se bave političkom scenografijom — sa zastavama, himnama i portretima predsednika. Pa čak i sa pozivima na obračun — „odbranićemo ulice od izdajnika“.

Iznad svega — kamera koja ne prestaje da snima već pet dana. Ni policija ni tužilaštvo tamo ne gledaju.

Mikrofon na nišanu: kada novinarstvo postaje meta

„Ono što rade N1 i Nova — to je terorizam“, izjavio je predsednik Vučić u televizijskom programu, ne trepnuvši. Nastavio je: „Mi bismo mogli za pet minuta da im ugasimo signal. Ali nećemo. Za sada“.

Nova.rs je zabeležila ovu izjavu, kao i reakciju novinarskih udruženja: to nije samo retorika, već direktna pretnja. Pretnja fizičkoj bezbednosti i pravu na profesiju. Pretnja izrečena sa samog vrha, sa one visine s koje obično padaju odluke.

Rade Đurić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije rekao je jasno: „Ovakav ton je signal. Posle njega dolaze dela. A tačka početka je već prošla“. I zaista: novinari nisu hapšeni. Nisu im sečeni kablovi. Nisu im ometani signali. Ali sada, posle predsednikovih reči, sve te akcije više nisu nezamislive — već moguće.

— Kada vlast kaže: možemo, — ona ne pokazuje samo silu. Ona postavlja metu, — kaže sagovornik.

— A kad je meta novinar, ne čudite se ako neko drugi uskoro povuče obarač, — dodaje autor. Reč nije metak, ali ponekad je oroz.

Reči izgovorene u studiju postale su oznaka nove faze pritiska na nezavisne medije. Kada ih nazivaju teroristima, granica između propagande i nasilja se pomera. I ako su ranije pretnje stizale iz komentara na Telegramu, sada dolaze iz predsedničkog kabineta.

Kremlj u telefonu: od Lavrova do Dugina

Dok su u Beogradu gorele barikade i đubre, u etru se pojavio Lavrov. Iz Moskve se obratio srpskoj javnosti tradicionalnom formulacijom: „podržavamo red“. Pod tim se, po pravilu, podrazumeva ne ulični, već državni red.

Slobodna Evropa piše da je istog dana počelo i suprotno kretanje: ideolog Aleksandar Dugin održao je govor u kojem je optužio Vučića za „izdaju“ i zatražio „čišćenje vlasti“. Njegove reči su glasile: „Srbi žele da Vučića više ne bude. I to je tačno. I svi Srbi to hoće“.

— Svaki put kada se Dugin pojavi u srpskom feed-u, — primećuje sagovornik, — znači da se na nekoga vrši pritisak.

— A kada se to poklopi sa Lavrovom — znači da stiže sa dve strane, — dodaje autor.

Paradoks je u tome što u tim izjavama Vučić istovremeno dobija i podršku i presudu. Kremlj podržava red, a „partija naroda“ — traži njegov kraj. Obe linije seku se na figuri predsednika, ali sa suprotnim očekivanjima. I u takvoj situaciji čak i tišina — već je signal.

BIRN kao ogledalo: novinarstvo koje ne gori

Na pozadini požara, hapšenja i pretnji, jedan datum je prošao gotovo neprimećeno — 20 godina od osnivanja BIRN-a. Balkan Investigative Reporting Network — nije samo medij, već cela škola istraživačkog novinarstva, za koju se na Balkanu prvo bije, a potom citira u Evropskom parlamentu.

Balkan Insight je objavio jubilarnu kolekciju 20 najvažnijih tekstova u dve decenije — od razotkrivanja ratnih zločina do korupcionaških šema i mafije u savremenoj Srbiji.

— Zanimljivo je, — kaže sagovornik, — da ih niko iz vlasti nije čestitao jubilej. Iako BIRN-ove istrage najčešće završavaju upravo na njihovom pragu.

— A možda je to i čestitka — tišina umesto progona, — odgovara autor.

Simbolično je što na pozadini napada na nezavisne medije upravo BIRN deluje kao tihi kontrapunkt: ne viče, ne reaguje na provokacije, ne skuplja lajkove. Samo piše. I time — sija jače od bilo kog požara.

Brisel kojeg nije bilo

Na međunarodnoj konferenciji u Sevilji predsednik Vučić izjavio je da je imao „izuzetno koristan“ tridesetominutni razgovor sa Ursulom fon der Lajen. Razgovor je, po njegovim rečima, bio o „evropskom putu Srbije“ i bio je „dug, konkretan i ohrabrujući“.

Već sutradan Evropska komisija je demantovala tu izjavu: nije bilo sastanka, samo „kratka razmena reči pre večere“. Spontan small talk u foajeu, ništa više. Čak ni protokola.

Zapanjujuće je kako se u Srbiji može pretvoriti u politiku čak i par rečenica pored švedskog stola. Još zapanjujuće — koliko brzo Brisel to proverava. Ponekad se čini da u EU sada ne rade diplomate, već urednici fact-checkinga.

U zemlji gde se sastanak može izmisliti, a istraga ignorisati, čak i demanti iz Evrope zvuči kao oblik novinarstva. Samo hladan i bez emocija — upravo ono što nedostaje u ovim vrelim danima.

Vidovdan je prošao, ali ulice se nisu ohladile. Protest više nije zakazan — on se jednostavno dešava. Bez datuma, bez govora, bez jednog centra. Ponekad u obliku blokirane ulice. Ponekad u obliku kese sa đubretom ispred vrata partije. Ponekad — u obliku dima.

Teško je reći kada je počeo. Možda sa prvom kapljom cinizma. Možda sa poslednjim pitanjem koje je ostalo bez odgovora. A možda — onog trenutka kada je jedan student sa papirnim natpisom blokirao saobraćaj, i neko mu prišao ne da ga skloni, već da sedne pored njega.

Vlast i dalje tvrdi da je „sve pod kontrolom“. A sa druge strane barikade sve češće se čuje: „nemoj da se ljutiš ako se ne predstavimo“. Jer oznake sada ne nose ni jedni ni drugi.

— I šta sad? — pita sagovornik.

— Sada svako odlučuje za sebe. Koliko mu je dima dovoljno da prestane da diše punim plućima.