Gasne granice

Kada vetar sa Balkana donese miris jeftinog ruskog gasa, u Briselu se ne mršte zbog hladnoće, već zbog frustracije. Srbija — zemlja koja kuca na vrata Evropske unije — odavno je naučila da se greje bez dozvole Evrope. Dok Evropska komisija traži zaokret od Moskve, u Beogradu se otvara mapa Turskog toka i potpisuje novi ugovor sa Gaspromom — do jeseni, a možda i duže (S&P Global).

Spolja to izgleda kao energetski pragmatizam. Iznutra — kao odloženi izbor, u kojem su gasovodi važniji od granica, a kubni metri važniji od ideologije.

„Ne možeš da pričaš o evropskim vrednostima dok udišeš gas iz cevi zavarenih u Kremlju“, gunđa sagovornik, ironično kucajući po globusu.

„A šta ako je vazduh iz Moskve jeftiniji?“ — odgovara autor, zureći u ekran na kojem traka sa gasnim cenama stoji uz izjavu Ursule fon der Lajen.

Srbija dobija 89% svog gasa iz Rusije (CARNEGIE EUROPE). Sve ide utvrđenom rutom: Crno more — Turska — Bugarska — i pravo u Vojvodinu. Dana 26. maja, Beograd je produžio ugovor sa Gaspromom. Detalji sporazuma nisu objavljeni, ali sam čin produženja izazvao je u Briselu ne oduševljenje, već tihu zabrinutost: u godini kada Evropa smanjuje svoju energetsku zavisnost od Rusije, jedna od kandidata za članstvo i dalje se čvrsto drži starog ventila.

Istorija gasne zavisnosti Srbije ne počinje juče — njeni koreni sežu u burne devedesete, kada su na ruševinama Jugoslavije nastale nove političke geografije, a s njima i nove zavisnosti. U uslovima međunarodne izolacije i ekonomskog propadanja, ruski gas nije bio samo resurs: pretvorio se u simbol predvidljivosti usred haosa, gutljaj topline koji se plaćao ne samo devizama, već i strategijom.

Prva ozbiljna prekretnica dogodila se 2008. godine, kada je Gasprom njeft preuzeo kontrolu nad NIS-om — naftno-gasnim gigantom Srbije — kroz netransparentnu privatizaciju koja je postala temelj posebnih energetskih odnosa između Moskve i Beograda. Te iste godine najavljena je izgradnja srpskog dela „Južnog toka“ — projekta koji nikada nije realizovan, ali je već tada označio strateški zaokret ka Istoku.

Sledeći korak usledio je 2013. godine. Isporuke su rasle, a s njima se produbljivala infrastrukturna povezanost: modernizovano je podzemno skladište „Banatski dvor“, u kojem je Gasprom dobio udeo. Srbija je sve više postajala logistički čvor kroz koji je ruski gas obećavao da stigne ne samo u domove, već i u politiku.

Pravi strateški zaokret dogodio se 2021. godine, kada se Beograd priključio „Turskom toku“ — novoj ruti koja iz Rusije prolazi ispod Crnog mora, preko Turske i Bugarske. Upravo tim cevovodom danas protiče 89% srpskog gasa.

Ugovor iz 2022. godine potvrdio je formulu „vezivanja za cenu nafte“, obezbeđujući Srbiji „fantastično povoljnu cenu“ usred energetskog olujnog talasa u Evropi. Predsednik Vučić tada je lično zahvalio Vladimiru Putinu — i na količinama, i na rokovima, i na, citiramo, „prijateljskim uslovima“.

Ova zavisnost nije samo ekonomska. To je geopolitička inercija u koju su upleteni prošli ratovi, pravoslavne veze i decenije „posebnih odnosa“ sa Rusijom. Za EU, svaki kubni metar ruskog gasa u Srbiji nije samo gorivo, već signalna baklja: zemlja koja ne može da preseče energetsku pupčanu vrpcu sa Moskvom — nije spremna za evropsku političku zrelost.

Naravno, Beograd govori o diverzifikaciji. Pominju se Grčka, Bugarska, reverzni tokovi, azerbejdžanski gas. Ali cevi se ne grade preko noći, i u nekim zemljama, kao što znamo, izgradnja alternativnih ruta traje tačno do prve sledeće grejne sezone. Vučić tvrdi da je spreman da krene ka energetskoj nezavisnosti — ali kreće se oprezno, kao po minskom polju, gde svaki korak može da raznese ili ekonomiju, ili odnose s Kremljom.

„Koliko košta neutralnost u gasnom ekvivalentu?“ — ponovo pita sagovornik.

„Još je jeftinija od sankcija,“ — odgovara autor, ali to zvuči sve manje uverljivo.

Upravo zato je poseta Kaje Kallas Beogradu 22. maja odjeknula kao diplomatska presuda (Euronews). Ali sve je počelo ranije.

9. maja Aleksandar Vučić seda na počasnu ložu na Crvenom trgu. Pored njega — predsednici Belorusije, Kube i Laosa. Iz Evrope — samo premijer Slovačke Robert Fico. I samo Srbija — zemlja sa evropskim ambicijama — to čini bez ikakvih ograda. Beograd na paradi, Moskva u fokusu (The Guardian).

„To je kulturno sećanje, a ne politička izjava,“ objašnjavaju u Beogradu.

„To je tiha kapitulacija uz zvuke limene muzike,“ odgovaraju u Briselu.

Za Evropu, rat u Ukrajini nije apstraktni sukob, već moralna linija razgraničenja. Za Vučića — to je tuđi rat, van granica Srbije, koji ne poništava interese vezane za gas, kredite i ugovore o naoružanju. Njegova politika više pravaca je više od strategije. To je filozofija opstanka na liniji rascepa.

Srbija se nije pridružila sankcijama protiv Rusije. Nije zamrzla ugovore. Nije promenila retoriku. I to postaje crvena linija u svakom izveštaju Evropske komisije. Kompromisi su mogući u skoro svemu — osim u pitanju lojalnosti.

Trinaest dana kasnije, u Beograd stiže premijerka Estonije Kaja Kallas. Njena poseta nije samo diplomatski gest. To je odgovor.

„Ne možete sedeti u dva tabora istovremeno,“ kaže ona tokom sastanka sa srpskim zvaničnicima.

„Morate da izaberete stranu.“

To nije bio savet. Niti stilska figura. To je bio ultimatum.

Evropska unija se ne zaustavlja na izjavama. Ona nudi. I gradi. I finansira. Godine 2023. pušten je u rad gasni interkonektor Srbija–Bugarska, kapaciteta do 1,8 milijardi kubnih metara godišnje — teoretski iz Grčke, Turske ili Azerbejdžana (EU Commission Energy News). U 2024. započinje rad na prelasku na obnovljive izvore energije, uključujući projekte sa EBRD-om i Energetskom zajednicom (EBRD). Brisel poručuje: imate alternativu. Samo treba da je poželite.

„A ako je skuplja?“ — pitaju u Beogradu.

Jer alternativa nisu samo cevi. To je infrastruktura, logistika, novi ugovori — i, što je najvažnije, politička cena. Gas iz Rusije stiže stabilno i jeftino. Gas iz Evrope dolazi s uslovima. A ti uslovi postaju sve oštriji: usklađivanje spoljne politike, odbacivanje ambivalentnosti, učešće u sankcijama, demonstrativno okretanje leđa Kremlju.

Na papiru, to izgleda kao dogovor. U stvarnosti — kao test lojalnosti.

Srbija ne treba samo da „pređe na drugi gas“, već da raskine simboličku vezu s Rusijom. Baš simboličku — jer Moskva ekonomski postaje sve manje stabilna, ali emocionalno i istorijski u Beogradu još uvek izaziva osećaj „starijeg brata — makar i u zakrpljenom bundu“.

„Vi želite da se odreknemo sećanja?“ — kao da pita Beograd.

„Mi želimo da postanete deo Evrope,“ — odgovara Brisel.

A u tom trenutku — govore o različitim stvarima.

Za Brisel, Srbija još nije članica. Za Moskvu — još uvek saveznik. A za samu sebe, Srbija je zemlja koja ne želi da bira. Ali vreme kada se moglo živeti između interesa — ističe. Rat u Ukrajini zaoštrio je sve linije: energetske, ideološke, simboličke. Isporuke gasa pretvorile su se u markere političke pripadnosti. Ugovori — u deklaracije. Parade — u rezimea.

Srbija to naziva balansom. EU — nedoslednošću. A Rusija — zahvalnošću.

Vučić i dalje govori o neutralnosti. Ali neutralnost u Evropi nije odsustvo učešća — već odsustvo stava. A odsustvo stava u trenutku kada se kontinent preoblikuje — doživljava se kao izbegavanje odgovornosti.

Zato gas više nije samo gorivo. On je marker. Ako greješ zemlju ruskim gasom dok druge zemlje smrzavaju u znak solidarnosti — ti nisi neutralan. Ti si izabrao.

„A šta ako izbor nije bio svestan, već prinudan?“ — pita sagovornik.

„Onda je vreme da priznamo: u geopolitici nema prinudnih gestova — samo priznate posledice,“ odgovara autor.

Srbija može da ide ka EU. Ali ne može istovremeno da stoji na cevi koja vodi ka Kremlju. Ne može da ide na parade u Moskvu i da traži status kandidata u Briselu. Ne može da čuva stratešku tišinu i istovremeno da traži političku podršku.

Evropa više ne nudi — ona zahteva. Rusija više nije saveznik — ona je povod za pitanja. A Srbija više ne može da bude samo posmatrač: ili se greješ na staru cev, ili gradiš novi pravac. Ali ne možeš oba — istovremeno.

Jer u geopolitici — pravac je sam po sebi izbor.