Запад на ивици самозаборава

Пролеће 2025. године доноси Западу узнемирујући парадоксални спектакл: економија расте — али институције дрхте, технологије напредују — али слобода штампе слаби, демократије бирају — али све чешће оне који поричу саму суштину демократије.

У САД-у, Apple пребацује производњу у Индију, бежећи од тарифног рата, док индекс слободе медија обара земљу на 57. место. Tesla губи европско тржиште, не толико због конкуренције, колико због токсичности бренда — Маска бојкотују због његових политичких ставова. У Великој Британији побеђују популисти, у Немачкој је AfD званично проглашен екстремистичком странком, а у Француској Ле Пен и Меланшон већ увежбавају наступ за 2027. годину. И све то — у сенци нестанка струје у Шпанији и подсетника на заборављену историју у Холандији.

На први поглед — само низ вести. Али у целини — дијагноза. Дијагноза друштва које, лишено непосредне спољне претње, опушта свој имунитет, брише границе институционалног сећања и све чешће подлеже искушењу унутрашњег конфликта.

Као што истичу социјални биолози, у временима спољног притиска заједнице теже мобилизацији, самодисциплини, патриотизму, па чак и национализму. Када претње нестану — настају толеранција, емпатија и културна разноликост. Али на тој скали, Запад као да улази у реверзни процес: непосредне опасности нема, али се национализам враћа, институције се љуљају, а демократско сећање нестаје.

⸻

САД: Apple одлази, штампа тоне, Tesla пропада

— Приметио си, — рече саговорник, — да слобода више не зависи од устава, већ од логистике?

— Или од тога где је јефтиније саставити телефон, — одговори аутор.

1. маја Apple објављује да премешта производњу iPhone-а у Индију. Разлог — 145% америчких царина на кинеску робу. Присталице индустријског национализма аплаудирају: “раскидамо с Пекингом”. Али у суштини то значи: Америка више не жели да буде фабрика света — већ да управља њом на даљину. Иронија је у томе што истог месеца Tesla губи Европу: продаја у Шведској пада за 81%. Разлог? Бојкот политичких ставова Илона Маска — и поново — кинеска конкуренција.

Али најважније: слобода медија у САД пада на 57. место на светској ранг-листи. Ниже него у Маурицијусу или Гани. У извештају организације „Репортери без граница“ стоји: „Медији у САД-у су под све већим притиском политичара, судова и корпорација.“ Ово није инцидент — ово је системско сужење информационог простора.

Америка истовремено води рат против спољних структура (Кина, глобални ланци), губи морално лидерство и допушта ерозију сопствених темеља. Све то више личи не на наступ силе, већ на повлачење уз фанфаре.

Велика Британија: протест забрањен, па одобрен. Засад.

— Гласају за оне који протестују, а онда забрањују протест, — рече саговорник.

— Добро дошли тамо где избор није гаранција, већ изговор, — одговори аутор.

У Ранкорну и Хелсбију — два наизглед неприметна британска округа — 2. маја догодила се мала политичка сеизмичка активност: странка Reform UK победила је лабуристе са само шест гласова предности. Али у политици чак и један глас може преокренути аксиом. Нарочито када је реч о покрету рођеном из Брегзита, који отворено кокетира са крајње десничарском реториком. Најџел Фараж више није фигура прошлости — већ будућности која долази прерано.

У том контексту — готово као чин институционалног отпора — Апелациони суд поништава покушај проширења овлашћења полиције да ограничи протесте. Суд је закључио да су измене које је увела Суела Браверман незаконите. Институција је опстала. Засад.

И то је британски парадокс: друштво бира популизам, али судови још увек штите грађанске слободе. То није равнотежа — већ тачка бифуркације, у којој стари поредак покушава да успори клизање у нови, још узнемирујући.

⸻

Немачка: када демократија мора да се брани од изабраних

— У Немачкој увек чекају да претња постане очигледна, — рече саговорник.

— Али, нажалост, у политици очигледност стиже генерацију касније, — уздахну аутор.

2. маја 2025. године Савезна служба за заштиту уставног поретка (BfV) званично је класификовала странку AfD као крајње десничарску екстремистичку организацију. То није само етикета — већ правна основа за праћење, инфилтрацију, ограничења финансирања. Али најважније — то је признање: претња је већ унутра.

AfD није само опозиција. То је парламентарна странка са милионима гласова, дубоко укорењена у источним покрајинама, школама, општинама. Одлука BfV-а је закаснели вапај система, који се предуго претварао да демократија може издржати све.

Али може ли демократија да преживи онога ко на власт долази демократским путем — да би је потом демонтирао?

С једне стране — институционална храброст. С друге — страх да се делује прерано, када је лакше, али „неприлично“. У томе је трагедија немачке политичке коректности: она предуго одлаже борбу против зла — све док не осети његов дах на врату.

Француска: Ле Пен тренира, санкције умирују

— Изгледа да Ле Пен и Меланшон не расправљају о томе да ли треба мењати републику, већ ко ће то учинити, — примети саговорник.

— А ни један не пита шта ће остати након тога, — одговори аутор.

2. маја 2025. године стижу два сигнала: Марин Ле Пен и Жан-Лик Меланшон — два радикална пола — започињу рану предизборну активност за председничке изборе 2027. године. Једна је национално-популистичка фигура, други — левичарски трибун. Обоје представљају претњу републиканском центру, који се распада пред нашим очима.

Док се изборна машина почиње окретати, француско министарство спољних послова ради оно што ЕУ најбоље уме: најављује 17. пакет санкција против Русије. Министар Жан-Ноел Баро говори о „јачању притиска“, али у очима је умор, а у гласу — све мање уверења.

Санкције као ритуал. Избори као симулација избора. Епоха у којој је стварна политика нестала, а остали су само симболи.

Ипак, ово није фарса — већ трагедија. Јер између Ле Пен и Меланшона пада последња завеса републиканске умерености. Француска улази у изборни циклус без центра, без консензуса и без памћења, као да поново тражи новог Наполеона — макар и у сукњи или са мегафоном.

⸻

Шпанија: кад светло нестане, али реч остане

— Струје није било цео дан, — рече саговорник.

— Али се слобода штампе упалила заувек, — одговори аутор.

Крајем априла 2025. године, Шпанију и Португалију захватио је највећи нестанак струје у последње две деценије. Узрок није до краја јасан: квар на трафостаници, сајбер напад, људска грешка? Објашњења се разликују, али резултат је исти: земља је на тренутак потонула у технолошку рањивост. Подсетник да је чак и развијени Запад крива структура која зависи од једног клика на серверу.

И истог дана, Шпанија достиже потпуно супротан рекорд: на ранг-листи организације „Репортери без граница“, земља се пење на 57. место по слободи штампе — најбољи резултат у својој историји. За поређење: САД су истог дана доспеле на исто место — али падом.

Контраст се ту не завршава. Индекс PMI пада на 48,1 — што указује на индустријску стагнацију и смањену активност четврти месец заредом.

Тако изгледа шпанска формула 2025. године: слободна штампа — али рањива економија. Ипак, за разлику од других европских земаља, овде не доминира „бес“, већ рефлексија.

Холандија: историја коју нико не чује

— Говоримо „Никад више“, — рече саговорник.

— А сваке године све гласније звучи: „А можда још једном?“, — одговори аутор.

2. маја 2025. године, дневник NRC објављује подкаст и серију чланака на тему: зашто лекције Другог светског рата више не задржавају садашњост. У сенци пораста антисемитизма, притисака на мигранте и свакодневног национализма — ово више није теорија. То је аларм.

Истог дана, објављено је и интервју са бившим холандским амбасадором у Украјини, Робертом Серијем, који говори о дипломатији као вештини која ишчезава. Подсећа на Крим, Минске споразуме и све покушаје да се спречи оно што је на крају постало неизбежно.

Холандија остаје једна од ретких земаља у којој институционално памћење још није избрисано стрепњом садашњости. Где се не чује само „за“ или „против“, већ и искрено: „Како смо уопште доспели довде?“

⸻

Закључно разматрање: Огледало без памћења

— Некада се Запад плашио непријатеља, — рече саговорник.

— А сада се плаши сопственог одраза, — одговори аутор.

Пролеће 2025. године није олуја. То је зиб. Талас за таласом — ситни симптоми: Apple одлази, Tesla тоне, штампа слаби, AfD се учвршћује, популисти побеђују, протести се забрањују — па дозвољавају, енергетика се гаси, памћење бледи. Ништа није катастрофално — али све је забрињавајуће.

И чини се да се приближавамо прагу, на којем демократије Запада губе осећај себе. Још увек умеју да доносе законе, организују изборе, објављују ранг-листе. Али инстинкт за самоодржање, институционално памћење и морална дисциплина — бришу се.

Модели социјалне мобилизације одавно описују овај механизам:

— у условима спољне претње, друштва се уједињују: расту колективизам, строгост, чак и национализам;

— у одсуству претње, настаје опуштеност: расте толеранција, разноликост — али опада отпорност на унутрашње пукотине.

Сада је све обрнуто: претња је унутра, али је називамо „опозиција“, „тржиште“, „демократски избор“.

Рефлексија постоји, али реакција — касни.

И ако Европа и Америка заиста стоје на граници, онда то није граница са спољним непријатељем.

То је — граница самозаборава.

Тамо где слобода више није вредност, већ навика.

Где институција више није уточиште, већ сметња.

Где „Никад више“ прелази у „Још не сасвим касно“.