Izolacija u zamenu za inicijativu

23. maj je bio dan kada se spoljno-politički kurs Sjedinjenih Američkih Država ponovo razotkrio na iznenađujuće jednostran način. Nekoliko odluka i izjava administracije Donalda Trampa pokazalo je da se strategija Vašingtona sve više zasniva ne na savezništvu, već na direktnom i ponekad provokativnom delovanju — bilo da se radi o Siriji, trgovinskom frontu s Kanadom ili pregovorima s Iranom. Sve to uklapa se u doslednu, ali kontradiktornu liniju: Amerika traži uticaj ne kroz globalno usaglašavanje, već kroz selektivne akte pritiska i demonstrativne poteze.

Sirija: zaokret bez osvrtanja

Jedan od najglasnijih poteza dana bila je izjava predsednika Trampa da njegova administracija namerava da ukine niz sankcija Siriji kao odgovor na “promenu političke realnosti na terenu” — aludirajući na dolazak prelazne vlade na vlast nakon svrgavanja režima Bašara al-Asada.

Kako izveštava US News, predsednik je naglasio: „Nećemo kažnjavati narod Sirije zbog grešaka diktatora. Novi put treba da dobije šansu.” Ipak, unutar same administracije ova odluka izazvala je oštru unutrašnju raspravu, posebno u svetlu nedavnih izjava Izraela o potrebi da se zadrži režim sankcija zbog pretnje ponovnog iranskog uticaja u regionu.

Stručnjaci takođe ističu da Tramp nije prvi put zaobišao diplomatsku koordinaciju. Ako je 2018. njegova administracija iznenada povukla trupe iz Sirije, onda 2025. isto tako iznenada pokreće ekonomsko približavanje novom režimu — bez konsultacija sa NATO saveznicima i bez obzira na stav UN-a.

Mnogi komentatori upoređuju ovo sa situacijom u Avganistanu tokom Bajdenove administracije, kada je momentalna odluka izazvala dugoročne posledice, uključujući i gubitak poverenja u SAD kao partnera. Sličan rizik se sada ponovo pojavljuje — na drugom frontu, ali po poznatoj logici: delovati samostalno, oslanjajući se na sopstveno tumačenje “realnosti”.

Iran: zastoj u Rimu i diplomatska paraliza

Dok Bela kuća po sirijskom pitanju deluje odlučno, gotovo proizvoljno, u pregovorima sa Iranom slika je dijametralno suprotna — stagnacija, zamrznuta situacija i obostrana nesposobnost za dogovor. Peta runda sastanaka predstavnika SAD i Irana u Rimu završena je danas bez ikakvog značajnog pomaka, uprkos ključnoj važnosti teme: zaustavljanje iranskog nuklearnog programa u zamenu za delimično ukidanje sankcija.

Prema informacijama Reuters, kamen spoticanja ostaju dve tačke: obogaćivanje uranijuma na teritoriji Irana i program balističkih raketa. Teheran insistira na svom “suverenom pravu” da razvija mirnodopski nuklearni program unutar zemlje, dok SAD zahtevaju potpuno obustavljanje tih aktivnosti. Paralelno se raspravlja i o pristupu inspektora MAEA, ali ni tu nema saglasnosti.

Oman se uključio kao mogući posrednik, ali je američka strana, prema istom Reuters, odbacila predlog o paralelnoj mapi puta, nazvavši ga “preuranjenim”.

Politički analitičari ističu da takav pristup suštinski blokira samu ideju diplomatije kao kompromisa, pretvarajući pregovore u razmenu ultimatuma. Tim pre što unutar Vašingtona raste frustracija zbog toga što Teheran koristi svaku pauzu u razgovorima za tehnološki napredak. Jedan zvaničnik Stejt departmenta, koji je želeo da ostane anoniman, izjavio je: “Svaka neuspešna runda još je jedan korak Irana ka tački bez povratka.”

U međuvremenu, u Izraelu raste zabrinutost: vojska je izjavila da je spremna za “preventivne mere” u slučaju neuspeha diplomatije. Ministar odbrane Gilad Bark rekao je u programu Channel 13: “Ako SAD ne uspeju da obuzdaju Iran, Izrael će sam odlučiti kada je crvena linija pređena.” Ova izjava je stigla gotovo istovremeno sa fijaskom u Rimu, što je samo pojačalo utisak — ratne senke ponovo se nadvijaju nad Iranom, a diplomatija možda ne stigne na vreme.

Jemen: završetak operacije i regionalni signali

6. maja 2025. godine, predsednik SAD Donald Tramp objavio je trenutno obustavljanje vazdušnih napada na položaje Huta u Jemenu. Ova odluka usledila je nakon sporazuma postignutog uz posredovanje Omana, prema kojem su se Huti obavezali da će prekinuti napade na američke i međunarodne brodove u Crvenom moru i moreuzu Bab el-Mandeb. Međutim, kako se naglašava u izveštaju Associated Press, Huti su izjavili da primirje sa SAD ne važi za Izrael, i da će nastaviti akcije protiv izraelskih ciljeva.

Izraelski zvaničnici izrazili su zabrinutost zbog toga što je sporazum postignut bez njihovog učešća, naročito imajući u vidu da se napadi Huta na izraelske objekte nastavljaju. Ministar odbrane Izraela, Izrael Kac, izjavio je da je Izrael spreman na “oštru reakciju” u slučaju nastavka napada.

Tako su Sjedinjene Države postigle taktičko zatišje u Jemenu, ali strateška nestabilnost u regionu i dalje traje, posebno u kontekstu zategnutih odnosa između Huta i Izraela.

Kanada: tarife kao signal saveznicima

U svetlu geopolitičkih dešavanja, uključujući završetak operacija u Jemenu i pregovore s Iranom, najizraženiji signal dana postalo je zaoštravanje trgovinskog sukoba između SAD i Kanade. Ranije, 4. marta 2025. godine, Trampova administracija uvela je 25% tarife na širok spektar kanadskog uvoza, uključujući čelik, aluminijum, automobile i auto-delove. Iznimka su bile isporuke nafte i gasa, koje su oporezovane po stopi od 10%. Ove mere opravdavane su potrebom za smanjenjem trgovinskog deficita i jačanjem kontrole granica u kontekstu borbe protiv ilegalne imigracije i krijumčarenja fentanila.

Kao odgovor, Kanada je uvela 25% recipročnih tarifa na američku robu u vrednosti od 30 milijardi dolara, sa planovima da se iznos poveća na 155 milijardi u narednim nedeljama. Premijer Kanade, Mark Karni, izjavio je da su ove mere usmerene na minimizaciju štete za kanadsku ekonomiju i maksimizaciju pritiska na SAD.

Pored toga, prema podacima WSJ, Banka Kanade upozorila je na moguće usporavanje ekonomskog rasta ukoliko se trgovinski sukob uskoro ne reši. Guverner banke, Tif Maklem, istakao je da stalni tarifni sporovi mogu negativno uticati na potrošnju i investicije.

Tako Kanada postaje prva, ali ne i poslednja meta novog talasa ekonomskog protekcionizma, koji je osmišljen ne samo da zaštiti američkog proizvođača, već i da pokaže da savezništvo više ne pruža imunitet od pritiska.

Francuska: ambasador kao politički signal

Postavljenje Čarlsa Kušnera za novog ambasadora SAD u Francuskoj postalo je jedna od najkomentarisanijih spoljnopolitičkih vesti 23. maja. Iako diplomatska imenovanja retko dospevaju u međunarodne naslove, u ovom slučaju ličnost, biografija i kontekst učinili su to postavljenje političkim gestom. Kušner — otac Džareda Kušnera i deda Ivanke Tramp — osuđen je 2005. godine za utaju poreza, ometanje svedoka i nezakonite političke donacije. Pomilovao ga je Donald Tramp u decembru 2020. tokom svog prvog predsedničkog mandata (AP News).

Senat SAD potvrdio je Kušnera 19. maja 2025. godine sa 51 glasom „za“ i 45 „protiv“. Jedini demokrata koji je podržao njegovo imenovanje bio je senator iz Nju Džersija, Kori Buker — odluka koja je izazvala značajan talas kritika od strane kolega i glasača (Reuters).

Francuska reakcija nije izostala — iako iz Jelisejske palate nije stiglo zvanično saopštenje, nekoliko bivših diplomata izrazilo je oštro negodovanje. Bivši ambasador Francuske u SAD, Žerar Aro, ironično je primetio na društvenoj mreži X: „Netreba ni reći da ne zna ništa o našoj zemlji. Bar će imati pristup predsedniku. Tešimo se kako znamo.“ (Euronews)

Ova izjava, zajedno sa drugim komentarima evropskih zvaničnika, tumači se kao simptom šireg problema — personalizacije američke spoljne politike. Umesto imenovanja profesionalnih diplomata, Trampova administracija daje prednost lojalnim, bliskim ljudima čija je politička funkcija da prenose volju Vašingtona, a ne da vode dijalog.

Ovakav potez pojačava utisak da je tradicionalni sistem diplomatskih kanala urušen u korist simboličnih postavljenja, koja nagoveštavaju raskid sa saveznicima. Za Francusku, jednu od ključnih zemalja EU, ovo je ne samo signal o značaju ličnih veza u novoj američkoj politici, već i upozorenje: partnerstvo više ne garantuje predvidljivost.

Finansijski signali kao geopolitički instrument

Dok Bela kuća šalje diplomatske i trgovinske signale saveznicima i protivnicima, berze, plemeniti metali i prognoze recesije tiho crtaju sopstvenu mapu američkog uticaja — onu koja govori jezikom prinosa, valuta i poverenja. I 23. maja ti signali postali su posebno glasni.

Prema podacima Reuters, zlato je danas zabeležilo najveći nedeljni rast u više od mesec dana, usled sve većih zabrinutosti zbog fiskalnog stanja Sjedinjenih Država. Analitičari ovo direktno povezuju sa posledicama Trampovog novog poreskog paketa i naglim rastom javnog duga. Ono što je počelo kao unutrašnja fiskalna inicijativa, trenutno se pretvara u međunarodni signal nestabilnosti.

Istovremeno, kako izveštava The Wall Street Journal, tržište američkih državnih obveznica burno je reagovalo: prinosi su porasli, a potražnja za dugoročnim hartijama opala. To znači da investitori očekuju recesiju ili, u najmanju ruku, značajnu volatilnost, i u skladu sa tim prilagođavaju svoje ponašanje.

Štaviše, TheStreet prenosi prognozu Morgan Stanley-ja, prema kojoj SAD mogu ući u recesiju već u avgustu, što bi primoralo FED da smanji kamatne stope. Zvaničnici za sada izbegavaju ovaj termin, ali tržišta glasaju dolarom — i taj glas sve češće zvuči panično.

Na kraju, kako napominje AP, kretanja na azijskim tržištima danas su se stabilizovala tek nakon povlačenja prinosa na američke obveznice, što potvrđuje: ekonomski impulsi iz SAD ostaju globalno dominantni, uprkos političkoj izolaciji i protekcionizmu.

Ovi ekonomski talasi pojačavaju tezu dana: čak i kada se SAD povlače iz savezničkih okvira, zadržavaju sposobnost uticaja — preko tržišta, valuta i straha. Ovakav oblik spoljne politike ne zahteva ambasadore ni vojne baze — on se prenosi kroz Bloomberg-ove tikere i izveštaje centralnih banaka.

Kada spoljna politika zvuči kao monolog

Spoljna politika SAD u izvođenju Trampove administracije 23. maja 2025. godine više je podsećala na monodramu sa unapred napisanim scenarijem nego na dijalog sa svetom. Ukidanje sankcija Siriji bez konsultacija, zastoj u pregovorima sa Iranom, završetak vojne operacije u Jemenu, zaoštravanje trgovinskog rata sa Kanadom, demonstrativno postavljenje Čarlsa Kušnera u Pariz — sve su to elementi strategije direktnog delovanja, u kojoj je klasična diplomatija zamenjena voljom i stavom „Amerika govori — svet sluša”.

To ne znači potpuni odustanak od uticaja. Naprotiv, 23. maj je pokazao da Sjedinjene Države i dalje poseduju snažne mehanizme pritiska — od sankcija i tarifa do tržišta kapitala i psiholoških signala. Ali ti instrumenti ne deluju kao orkestar, već kao udaraljke: precizno, glasno, jednostrano.

Dan je pokazao da Trampova Bela kuća deluje po formuli: „izolacija u zamenu za inicijativu”. Ona svesno odustaje od konsenzusa da bi zadržala slobodu manevra. Problem je, međutim, što u svetu u kojem svaka odluka ima posledice, sloboda brzo prerasta u usamljenost.