Klub normi i zakonitosti: Savet bezbednosti UN kao pozorište dvostrukih standarda

Dakle, dragi članovi „Kluba normi i zakonitosti“: prošlog vikenda Rusija, Kina i Iran odlučili su da je svet predugo bio previše miran i sazvali su vanrednu sednicu Saveta bezbednosti UN — uz tvrdnju da SAD „krše međunarodno humanitarno pravo“, bombardujući objekte za obogaćivanje uranijuma u Iranu (koji je, uzgred, obogaćen do 60% — blizu vojnog nivoa). O tim udarima sam detaljno pisao u članku „Midnight Hammer: kulminacija Trampovih ultimatuma“.

Na papiru, sve izgleda pošteno: udari na „mirne“ objekte za obogaćivanje — tragedija prekršaja. Rusija, Kina i Iran su se postavili kao branitelji Povelje UN.

Ali evo paradoksa: upravo ti proklamovani zaštitnici međunarodnog prava — od kojih su neki već više puta koristili iste „mere“ (prisajedinjenje Krima, rat u Ukrajini) — odjednom drže uzvišena predavanja o „etici“ i „pravu“. I još: država koja toleriše retoriku o uništenju druge države kao politički cilj — sada se odjednom brine o međunarodnim normama.

U tome i leži sav sarkazam, prijatelji: u Savetu bezbednosti odjekuje eho Erika Artura Bleravoj (Eric Arthur Blair) distopije:

“Rat je mir”, “Pravo je moć”, “Istina je opijum za mase.”

Ko je šta rekao

Zvanične izjave glasile su ovako:

— Rusija: Predstavnik Vasilij Nebenzja izjavio je da udari SAD „otvaraju Pandorinu kutiju“, stvarajući presedan koji „može da potkopa arhitekturu globalne bezbednosti“ (NDTV).

— Kina: Prema Reuters-u, „povjerenje u SAD kao odgovornog aktera za globalni mir je narušeno“.

— Iran: Prema izjavi iranskog ambasadora pri UN, „napad na mirnu nuklearnu infrastrukturu“ predstavlja grubo kršenje međunarodnog prava.

Ukratko: članovi Saveta pokušali su jednoglasno da predstave SAD kao globalnog agresora koji bombarduje isključivo civilne centrifuge za uranijum. (Između redova: te centrifuge obogaćuju uranijum ne do 10% potrebnih za energetiku, već do 60%, što je daleko od „mirnog“ standarda.)

Cela scena bila je gotovo pozorišna: natpis „Ministarstvo istine“ iznad bine savršeno bi se uklopio.

Paralelni moral

Zanimljivo je gledati kako u sali Saveta bezbednosti pojedine zemlje, kao da su obrisale prašinu sa „Osnova međunarodnog prava“, odjednom postaju revnosni borci za njegovo poštovanje. Ali, dovoljan je jedan pogled na njihovu sopstvenu istoriju da bi se cela predstava pretvorila u orvelovsko groteskno pozorište.

Rusija

• 2014: prisajedinjenje Krima — grubo kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, priznato kao takvo od strane većine članica UN (UN).

• 2022: punomasovni napad na Ukrajinu — masovno bombardovanje civilne infrastrukture (UN), žrtve među civilima (UN), dokumentovani zločini protiv čovečnosti (OHCHR).

I upravo ta država sa govornice Saveta poziva na „pravdu i pravednost“. Ako je to umetnost, onda zaslužuje specijalnu nagradu za majstorstvo dvostrukih standarda.

Iran

• Decenijama zvanična spoljnopolitička retorika otvoreno zagovara uništenje Izraela.

• Komandant IRGC Hosein Salami izjavio je:

„Vi ste beskoreni drvo koje su Britanci posadili na islamskoj zemlji. Proganjaćemo vas iz kuće u kuću, osvetiti svaku kap krvi naših mučenika u Palestini.“

„Cionistički režim polako nestaje sa lica zemlje… uskoro neće biti ničega što bi se nazivalo cionističkim režimom.“

(Jewish Policy Center, PBS)

• Vrhovni vođa Ali Hamenei je 2015. napisao:

„Nećete doživeti sledećih 25 godina. Uz Božiju pomoć, za 25 godina neće više biti cionističkog režima.“

(X (Twitter), CNN)

• U 2020, iranski zakon uveo je krivične kazne:

— do 5 godina zatvora za korišćenje izraelskog softvera,

— do 4 godine za kontakte sa izraelskim subjektima,

— do 5 godina za putovanja u Izrael ili kontakte sa izraelskim građanima. (Wikipedia)

A iz govornice UN Iran se predstavlja kao ekspert za „mirni“ nuklearni program.

Kina

• U Sinđijangu: masovna pritvaranja Ujgura, prisilni rad, kulturna asimilacija. 2022. UN je utvrdio da to „može predstavljati zločine protiv čovečnosti“ (OHCHR).

• U oktobru 2022. — 13 država (uključujući SAD, Kanadu i UK) pozvale su UN da istraži dešavanja u Sinđijangu — Kina je to odbacila kao „političku manipulaciju“ (Reuters).

Uprkos dokumentovanim optužbama i odbijanju da se omogući međunarodni nadzor, Kina sa sigurnošću optužuje druge za kršenja prava — sa iste govornice Saveta, gde pravo sve češće postaje sredstvo, a ne princip.

Kognitivna disonanca: kako funkcioniše

U psihologiji postoji savršen termin — kognitivna disonanca: kada stvarnost nije u skladu sa uverenjima, um brzo prilagođava sliku sveta da očuva unutrašnji sklad. Kod nekih država ta „prilagodba“ je postala državna ideologija.

Danas — udari na objekte koji obogaćuju uranijum do 60% (Time) — to je „agresija“, „kršenje humanitarnog prava“. Sutra — okupacija Krima ili zakoni koji kriminalizuju kontakt sa građanima drugih država — to je „pravo na bezbednost“, „odbrana istorijske istine“.

Kako je pisao Džordž Orvel (Eric Arthur Blair) u 1984:

“Dvostruko mišljenje znači sposobnost da se istovremeno prihvate dva suprotna uverenja i da se oba smatraju istinitim.”

Današnje sednice Saveta sve više liče ne na raspravu, već na paradu dvostrukog mišljenja. Pravo više nije univerzalna norma — već fleksibilni politički instrument: danas „mirni atom“, sutra „brisanje države sa mape“. Danas „zaštita naroda“, sutra „oslobađanje teritorije“.

Dok se salom Saveta bezbednosti orijentišu uzvišene reči, scena deluje kao da je skinuta sa Orvelovog plakata:

“Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je snaga.”

Kada telo zamišljeno kao najviši forum mira postane pozornica političkog farsa — to nije samo igra reči. To je devalvacija same temelje međunarodnih normi.

Kada države koje otvoreno anektiraju teritorije, žele da zbrišu narode sa mape ili ugnjetavaju cele zajednice — stoje za govornicom UN kao zaštitnici „humanitarnog prava“, poverenje u pojmove „međunarodnog prava“ i „normi ponašanja“ počinje da se urušava.

Na kraju, to podriva i same temelje na kojima UN počiva. Ako je pravo samo još jedno propagandno sredstvo — ako lideri mogu govoriti: „mi smo za zakon“, dok ga sistematski krše — neće ostati nikoga ko bi ozbiljno shvatao tu govornicu.

Naravno, nisu samo Moskva, Teheran ili Peking ti koji greše u dvostrukim standardima. Vašington (The Guardian, The Washington Post), London (The Guardian, Foreign Affairs Committee), Pariz (AP), Berlin (DW, Reuters) — spisak se može nastaviti — takođe nisu uzori besprekornog poštovanja međunarodnog prava. Svaka velika sila, kada govori o „miru“ i „ljudskim pravima“, ima sopstvenu istoriju političkih kampanja, tajnih operacija i poteza koji izazivaju disonancu među pravnicima. To je realnost Homo sapiensa — i to je normalno. Ključna razlika je u priznavanju složenosti i kontradikcija spoljne politike — nasuprot držanju moralne govornice uz istovremeno suprotno delovanje. U tome je suština savremenog političkog farsa.

Kada su Ujedinjene nacije osnovane 1945. godine, neposredno nakon Drugog svetskog rata, njihova ideja bila je mnogo idealističkija i svetlija: UN su zamišljene kao mesto gde će velike sile pregovarati — a ne razmenjivati optužbe pod lepim zavesama. Tada je članova bilo svega 51 država — uglavnom zemlje sa stvarnom političkom težinom i jasno definisanim pravnim i političkim poretkom. Danas ih ima već 193 — i među njima nije mali broj država u kojima se osnovne norme humanitarnog prava uopšte ne poštuju (prema podacima Freedom House-a, gotovo polovina članica UN spada u kategoriju “neslobodnih” ili autoritarnih režima). Kao rezultat, ta govornica sve više podseća na scenu za glasne monologe i diplomatski pozorišta, a sve manje na radionicu za stvarne sporazume. Vremenom je organizacija dodatno izgubila sposobnost da bude pravi instrument za postizanje globalnih kompromisa — sve češće se pretvarajući u arenu deklaracija i diplomatskog spektakla.

Savet bezbednosti rizikuje da postane ne simbol mira — već simbol ciničnog dvostrukog mišljenja: gde „rat je mir“, a pravo je batina u rukama jačih.