Кад застава не држи

— Умор, — рече саговорник, жмурећи на наслов, — није кад више не можеш да трчиш. Већ кад више не верујеш да вреди.

⸻

Пољска: Застава под ногама, сенка иза сцене

Понекад симболика пређе границу — и тада настаје политика. У пољском Сејму, посланик Гжегож Браун, председнички кандидат ултраконзервативне „Конфедерације“, пришао је говорници, стргао заставу Европске уније и бацио је у страну. Без увода, без објашњења. Само реченица: „Нек већ једном нестане.“

Сала је експлодирала. Председник Сејма захтевао је да Браун прекине провокацију. Посланици опозиције осудили су поступак као антидржавни чин. Медији су у томе препознали класичну изборну тактику: играње на карту евроскептицизма уочи избора. 

Али тај гест, изведен усред законодавног тела, делује као да је Браун намерно поцепао тканину која спаја Пољску и Европу.

Док су у скупштини расправљали о симболима, на улицама Варшаве чуле су се много озбиљније речи. Премијер Доналд Туск, обраћајући се грађанима, изјавио је да Русија покушава да се умеша у пољску председничку кампању. Није навео детаље, али је рекао:

„Русија се меша у наше изборе. Имамо доказе за то.“

Помињао је сајбер-нападе, кампање дезинформација и покушаје да се утиче на јавно мњење преко друштвених мрежа. У тренутку када се Пољска припрема за први круг председничких избора, ове речи сведоче да гласачка кутија више није само арена за популизам — већ циљ хибридног рата.

— Није пала само застава, — рече саговорник. — Пала је илузија да су избори унутрашња ствар једне земље.

⸻

Шпанија: Аргентински одјек и каталонски вапај

Далеко од Европе — али директно у њену нервну мрежу — стигла је реч. Председник Аргентине Хавијер Милеј поново је жестоко напао шпанску владу, назвавши је „социјалистичком диктатуром“ и „непријатељем слободе“. То није било изречено у кулоарима, већ у интервјуима, јавним наступима и на друштвеним мрежама.

Одговор Шпаније био је уздржан, али одређен. 

Премијер Педро Санчез осудио је Милејеве изјаве као неприхватљив напад на демократски изабране чланове владе и нагласио да Мадрид очекује појашњење из Буенос Ајреса.

Наизглед — дипломатски инцидент. У стварности — симптом. Не гнев, већ умор. Осјећај да чак и идеолошки савезници сада себи дозвољавају тон који је некад био незамислив.

У исто време, на улицама Барселоне, грађани су изашли на протесте против туристичке окупације града. „Барселона није на продају“, писало је на транспарентима. Посебно у Готској четврти и Равалу, становници су изразили огорчење због пораста закупнина, буке, депопулације и губитка градске душе.

Ово више није само борба за квадратни метар. То је борба за идентитет. Град који је постао разгледница, постаје стран чак и онима који су у њему рођени.

⸻

Француска: Демократија као недовршени нацрт

— Ако власт пожели да „поново покрене демократију“, — рече саговорник, — то вероватно значи да се негде замрзнула.

У Француској нема урлика, нема цепања застава, нема отворених дипломатских сукоба. Али у ваздуху виси иста тежина: умор од система. Председник Емануел Макрон недавно је позвао на „демократску прерасподелу темеља“ — refondation démocratique.

Говор је уследио након поразних анкета: историјски низак ниво поверења у институције, а Марин Ле Пен и њена странка крајње деснице воде уочи избора за Европски парламент.

Макрон није новајлија у употреби великих речи. Али овог пута његове изјаве нису звучале као мобилизација — већ као признање тишине која долази из дубине система. Не капитулација, већ симптом исцрпљености. Више нико није сигуран у шта верује — па ни они на врху.

Док председник позива на реформу, просветни радници излазе на улице. Повод: реформа стручног образовања коју синдикати сматрају насилном и једнострано наметнутом. Министарство тврди да ће нови модел повећати ефикасност и боље одговарати тржишту рада. Наставници узвраћају: „Нисте питали ни нас, ни ученике“. Они у томе виде гушење хуманистичке основе у корист корпоративне логике.

И док политика стагнира — технологија плови даље. У департману Вар покренута је прва француска плутајућа соларна електрана велике снаге. Тихо, на води, без дебате. Симбол чудног стања: док се систем бори с формом, иновација крчи свој пут.

— Француска је као стари цепелин, — рече саговорник. — Лети, али само док не покуша да се сети куда је пошла.

⸻

Немачка: Други круг, прво неповерење

Фридрих Мерц постао је канцелар — али не одмах.

У првом кругу гласања у Бундестагу није успео да добије потребну већину, иако је имао формалну коалицију. Политички коментатори назвали су то понижењем; изнутра су се зачули шапати о пукотинама унутар саме владајуће већине. У Немачкој, где стабилност има култни статус, овакав почетак је више од инцидента — то је тектонски знак несигурности.

У другом кругу добио је подршку. Али утисак је остао. Мерц је говорио о одговорности, модернизацији, о новом курсу. Али јавност није слушала програм — већ звецкање климавих темеља.

Истовремено, Фрауке Петри, бивша лидерка АфД, објављује оснивање нове странке: Тим Слобода (Team Freiheit). Залагање за слободу говора, ниже порезе и крај „идеолошке миграционе политике“, како каже. Формално — демократска десница. Стварно — још један облик популистичког притиска на центар.

Није прошло много, а нови шеф Канцеларског уреда Торстен Фрај излази са предлогом: појачати контролу на границама с Пољском, Аустријом и Чешком, и увести системско враћање тражилаца азила већ при првом контакту.

„Имамо правне механизме“, рекао је. „Сад морамо имати и вољу да их користимо.“

То више није само политика. То је рецртавање унутрашњих линија Европе — рукама самих Европљана.

⸻

Холандија: Бензин, границе и смрт

У Холандији — тишина. Али садржајна.

Цена бензина пада. Не због Брисела, већ због — Вашингтона. После најаве администрације Доналда Трампа о новим трговинским царинама на кинеске нафтне деривате, тржиште је одмах реаговало. Мање конкуренције — ниже цене. По први пут у месецима, литар горива је појефтинио за више од десет центи.

То је ефекат глобализације: гласаш у Хагу, али плаћаш на пумпи по одлуци из Вашингтона.

Ипак, дубља расправа није о гориву. Већ о — смрти. Холандски лекари, правници и етичари позивају да се ревидира дефиниција „природне смрти“ у правном систему. Данас се свака смрт без видљивог насиља или повреде аутоматски сматра природном. Али лекари указују да то више не одговара стварности — посебно код хроничних болести, полифармакологије или еутаназије.

Предлаже се увођење треће категорије: „комбинована смрт“. Ни природна, ни насилна — већ етички и биолошки сложена. То није техничка измена, већ покушај да се правна логика 19. века усагласи са моралним изазовима 21. века.

— Видиш ли, — рече саговорник, — да је чак и смрт у Европи постала ствар преиспитивања? Не зато што је неко умро — већ зато што је смисао нестао.