Noć ispred Skupštine: kako akademici, medicinari i posmatrači prepisuju pravila igre

Kada je u novembru prošle godine pao nadstrešnica železničke stanice, odnoseći živote građana i izazvavši talas revoltа, to je postalo polazna tačka: prve akcije sećanja dale su početak stalnom rastu protestnog pokreta, o kojem je pisao Vaš pokorni sluga (martovska akcija „15 za 15“), — i vremenom se to razvilo u studentske proteste, blokade i druge oblike građanskog aktivizma. 

Neophodno je imati u vidu ovaj kontekst: baš iz gorčine gubitaka i nepoverenja u reakcije vlasti izrastao je pokret koji danas poprima oblik šatora, blokada i posmatračkih misija.

Kada univerziteti izlaze izvan svojih zidova i podižu šatore ispred vlade, to je signal: uobičajeni koridori moći postali su suviše uski za one koji su navikli misliti naglas. Zamislite: profesor filozofije spava na otvorenom, prenoseći raspravu o autonomiji univerziteta na ulice, dok poslanici istovremeno raspravljaju o medijskim zakonima iza zatvorenih vrata. Nastavni amfiteatri kao da su ustupili mesto strateškim tačkama protesta, gde se ispit polaže ultimatumom.

Dana 10. juna 2025. deo akademske zajednice najavio je „šatorski kamp“ ispred zgrade vlade, zahtevajući ukidanje spornog pravilnika o standardima rada univerziteta, otvorenu debatu o Zakonu o obrazovanju i raspodelu budžetskih mesta do kraja juna (Nova.rs). Šator ovde nije turistička egzotika, već javna katedra na asfaltu: kada se zahtevi u kabinetima ignorišu, protest se prenosi na otvoreno.

Reakcija vlasti često se svodi na fraze o „radnim grupama“ i obećanja da će se „razmotriti predlozi“. Istovremeno, rasprava o medijskim zakonima u Skupštini, koja je poklopljena sa akademskim kampom, otkriva paradoks: proklamuje se briga za slobodu govora, ali novi barijeri za nezavisne medije mogu ugušiti svaku pokušaj da se izveštava o šatorima i blokadama (Nova.rs). Ako zvanična novinarstva bude sputana, protest će se preseliti u aplikacije i Telegram — ali bez snažnih medija, masovna vidljivost biće izgubljena.

U tom kontekstu budući lekari su proglasili „blokadu“ predavanja na Medicinskom fakultetu, zahtevajući odgovarajuću nadoknadu časova izgubljenih tokom pandemije i kvalitetne uslove za praksu (N1). Odbijanje povratka na loš format nije kapric: student-medicinar zna da je njihova obuka direktno povezana sa bezbednošću pacijenata. Sistem koji ignoriše ove zahteve rizikuje da iznedri generaciju lekara nespremnih za stvarne izazove.

Paralelno, studenti-posmatrači beleže pritiske i zastrašivanja na biračkim mestima („batinaši“), uspostavljajući mehanizme uzbunjivanja i pravne podrške (Nova.rs). Zvanična retorika glasi: „neregularnosti — da, poništavanje — ne“, ali prikupljeni podaci studenata i izveštaji nezavisnih posmatrača ukazuju na drugačiju sliku (Nova.rs). Takva aktivnost na izbornoj fronti pokazuje zrelost građanskog društva: ako glas u amfiteatru nije uvažen, studenti zahtevaju da im taj isti glas ne bude ukraden na izborima.

Napadnuti novinari, beležeći pretnje i fizičke napade (74 slučaja pretnji ili pritisaka, od čega 16 fizičkih napada za prvih pet meseci 2025. godine) na mitinzima (N1 English), nastavljaju da izveštavaju o događajima putem alternativnih kanala. Pritisak na medije samo jača podzemnu novinarstvo, ali bez širokog dosega ključno je održati solidarnost sa drugim protestnim grupama.

Tako se stvara jedinstvena „mreža otpora“: akademski šatori, medicinske blokade, izborno posmatranje i novinarski izveštaji uzajamno se hrane. Signali iz univerziteta odjekuju među posmatračima izbora; strah od nekvalitetne nege u medicini produbljuje smisao blokada; napadi na novinare podstiču pravnike i aktiviste da se udruže u odbrani slobode informisanja. Ovo nisu izolovani događaji, već organski proces koji odražava duboko nepoverenje u institucije nesposobne da odgovore na javne zahteve.

Sagovornik: „Mreža otpora je novi univerzitet građanske prakse, gde se predavanja održavaju na ulicama, a stručnjaci uče da deluju zajedno.“

Autonomija univerziteta se više ne doživljava kao unutrašnje akademsko pitanje: postala je simbol poštovanja kritičkog mišljenja i indikator stanja slobode govora, direktno povezan sa mogućnošću otvorenog izveštavanja o društvenim procesima.

Zahtev za kvalitetnim medicinskim obrazovanjem proizilazi iz osećanja da je efikasan zdravstveni sistem nemoguć bez kompetentnih kadrova — i ako buduće generacije lekara protestuju protiv niskog nivoa obuke, to signalizuje duboku krizu sistema bezbednosti životâ građana.

Izborno posmatranje pokazuje da je poverenje u demokratske procedure nerazdvojno od poverenja u javne institucije: ako se glas studenta ignoriše u amfiteatru, on se trudi da zaštiti taj glas na biračkom mestu.

Pritisak na novinare, očigledan u rastu pretnji i fizičkog nasilja, podriva sposobnost društva da sazna istinu o dešavanjima, ali istovremeno podstiče potragu za alternativnim kanalima informisanja i ujedinjuje različite grupe u odbrani slobode govora.

Svaka epizoda ove „mreže“ odražava istu srž nepoverenja: institucije koje bi trebalo da služe građanima — univerziteti, bolnice, mediji, izborna komisija — prestale su da deluju u interesu onih kojima su namenjene. Kada signal potekne iz jedne tačke, on se prenosi kroz veze do ostalih: akademici u šatorima prate pritiske na novinare, budući lekari saznaju za slabosti zdravstvenog sistema, posmatrači izbora vide paralele sa time kako se njihovi zahtevi ignorišu u učionicama. Poput neurona, svaka protestna akcija pokreće sledeću, i što se jače razvija ovaj odjek, to su manje efikasne tradicionalne metode upravljanja: formalna obećanja, „radne grupe“ ili površinske ustupke samo odlažu neizbežno, ne uklanjajući uzrok protesta.

Ključna lekcija je da institucije, izgubljene poverenje, ne mogu biti obnovljene izolovano. Autonomija univerziteta, kvalitet medicinskog obrazovanja, integritet izbora i sloboda govora nisu zasebni zadaci, već međuzavisne komponente društvenog zdravlja. Ignorisati jednu od njih isto je kao pokušavati izlečiti pacijenta, a ne uočiti da se bolest proširila po celom telu. Ako vlast ostane na deklaracijama i „radnim grupama“ bez jasnih rokova i mehanizama kontrole, protesti će samo rasti i tražiti alternativne puteve.

Da bi se mreža protesta pretvorila u konstruktivan dijalog, potrebno je promeniti format komunikacije: javna saslušanja u kojima učestvuju ne samo zvaničnici, već i predstavnici akademskih zajednica, medicinskih fakulteta, nezavisni stručnjaci, studentski savezi, posmatrači izbora i novinari. 

Važno je dogovoriti se o konkretnim fazama i rokovima: od analize važećih normi do sprovođenja promena i njihove verifikacije od strane građanskih posmatrača. Pravni garant sigurnosti za učesnike i mehanizam odgovornosti za neispunjavanje dogovora neophodni su atributi iskrenog angažmana.

Prelazak od uličnih kampova ka institucionalnim platformama ne znači odustajanje od aktivnosti: naprotiv, građanski angažman mora postati osnova tih platformi. Studentski šatori mogu postati laboratorije ideja: tamo gde su ranije iznošeni zahtevi, formulišu se ekspertski predlozi. Medicinska blokada može podstaći reviziju obrazovnih programa i ulaganja u infrastrukturu. Posmatrači izbora neće samo beležiti prekršaje, već učestvovati u unapređenju pravila na osnovu stvarnih slučajeva. Novinari, zaštićeni garancijama, izveštavaće o napretku reformi, održavajući ravnotežu kritike i konstruktivnosti.

Ako vlast bude spremna da ove signale shvati ne kao privremene iritante već kao ukaze na slabosti sistema, može početi postepeni oporavak poverenja: najpre priznavanje problema, zatim konkretna rešenja i njihovo praćenje, a na kraju podrška održivim mehanizmima dijaloga. 

Međunarodni partneri mogu delovati kao konsultanti i garantovati transparentnost, ali odluke moraju nastajati u srpskom kontekstu, uz učešće onih koji iz prve ruke žive probleme.

Dok šatori ispred Skupštine ne postanu mesta za dogovorena javna saslušanja, a pregovori se ne pretvore u stvarnu akciju, univerzitet ostaje na trotoaru, medicinske učionice u vakuumu zahteva, biračka mesta pod tenzijom posmatranja, a novinari u stalnom stanju borbene pripravnosti.

Odgovor koji se očekuje od vlasti je jasan: ili ući u novu formu saradnje sa građanskim društvom, ili se pripremiti za dugotrajnu borbu u kojoj će svaki šator i svaka blokada samo potvrđivati rastuće nezadovoljstvo onih koji su navikli misliti naglas.