U pregovorima bez iluzija

Dana 2. juna 2025. godine, u palati Ciragan na obali Bosfora, održan je drugi krug direktnih pregovora između Rusije i Ukrajine. Uprkos svečanom ambijentu i nadama u napredak, sastanak je završen bez značajnih rezultata i trajao je tek više od jednog sata.

Ministar spoljnih poslova Turske, Hakan Fidan, izrazio je nadu u postizanje konkretnih rezultata i naglasio značaj učešća SAD u mirovnom procesu. Međutim, kako navodi The Guardian, pregovori su završeni bez značajnog pomaka, a strane su ostale daleko jedna od druge u svojim zahtevima.

Ukrajinski plan: mir u četiri faze i jedno tabu

Ukrajinski zahtevi u Istanbulu bili su jasno formulisani: prekid vatre, razmena zarobljenika, povratak deportovane dece i pokretanje razgovora o statusu okupiranih teritorija — sve to predstavljeno je kao formalizovana “mapa puta”. Prema informacijama Kyiv Independent, ukrajinska delegacija je ruskoj strani predala konkretan paket predloga, uključujući:

• Potpuni režim prekida vatre u trajanju od 30 dana;

• Razmenu svih zarobljenika po principu “svi za sve”;

• Povratak sve dece odvedene u Rusiju;

• Oslobađanje svih pritvorenih civila.

Prva faza, po zamisli Kijeva, treba da bude humanitarna pauza i da se sprovede pod nadzorom međunarodnih organizacija — MAEA, OEBS, Međunarodnog komiteta Crvenog krsta.

Sledeći korak — stalna posmatračka misija. Ukrajina predlaže beleženje svih kršenja na terenu, formiranje jedinstvenog traga posledica i — u slučaju uspeha — otvaranje pregovora o sudbini privremeno okupiranih teritorija. Ali tek nakon deeskalacije i uz postojanje međunarodnih bezbednosnih garancija.

Poseban tačka — lični susret između Zelenskog i Putina. Po mišljenju ukrajinske delegacije, to ne bi trebalo da bude gest pristojnosti, već trenutak potpisivanja ključnih obaveza. Kako istuče The Guardian, Kijev insistira da sve bude javno formalizovano i u prisustvu garanta.

I konačno, tabu koji Kijev nije spreman da prekrši: Ukrajina se ne odriče integracije u NATO i EU. Umesto toga, predlaže privremenu šemu bezbednosnih garancija od strane Francuske, Nemačke, Turske i SAD — mehanizam koji bi delovao do potpunog članstva u tim savezima.

Sagovornik (zadubljeno, posmatrajući kartu):

— Mapa puta? Zvuči kao GPS za mir. Ali problem je što drugi vozač ima drugačiji model navigacije. I vozi u susret.

Ruska pozicija: priznanje ratnih rezultata kao početni uslov

Ako je ukrajinska delegacija stigla u Istanbul sa planom postepene deeskalacije, ruska je donela listu uslova koji, u suštini, učvršćuju rezultate vojne ekspanzije. Kako izveštava The Guardian, Moskva je zahtevala od Kijeva zvanično priznanje suvereniteta Rusije nad četiri okupirane oblasti — Donjeckom, Luganskom, Zaporoškom i Hersonskom.

Drugi zahtev je stara, ali stalno ponavljana formula: neutralnost Ukrajine. Moskva insistira da se Kijev pravno i zvanično odrekne ulaska u NATO — zahtev koji je 2022. godine postao jedan od povoda za invaziju, a sada se predstavlja kao navodna „osnovna bezbednosna garancija“.

Istovremeno, prema navodima Reutersa, Rusija ne priznaje međunarodne mehanizme privremenih bezbednosnih garancija koje predlaže Kijev, nazivajući ih „pravno nejasnim“ i „neobavezujućim“.

Poseban akcenat stavljen je na sankcije. Prema Associated Pressu, ruska strana je zatražila postepeno ukidanje ograničenja u finansijskom i energetskom sektoru, navodno „u zamenu za normalizaciju odnosa“. Međutim, nisu predstavljeni nikakvi konkretni uslovi ni raspored „normalizacije“. Praktično, Kremlj tretira sankcije kao zaseban pregovarački resurs, van okvira bezbednosti ili ljudskih prava.

I na kraju — neodređen, ali zabrinjavajući zahtev: demilitarizacija ukrajinskih pograničnih teritorija. Ruski predstavnici to nazivaju „neophodnom merom za sprečavanje granatiranja i provokacija“, ali Reuters naglašava da nije jasno ko bi nadzirao takve zone, koje bi bile njihove granice i da li se zahtev odnosi i na rusku stranu.

Pred oluju — udar: kako rat govori glasnije od reči

U senci diplomatskih izjava, jezik rata ne samo da nije utihnuo — već je postao glasniji. Dva dana pre susreta u Istanbulu, ukrajinska vojska je, prema The Washington Postu, izvela jednu od najdubljih i najdrskijih operacija od početka rata. Meta su bili vojni aerodromi u Saratovskoj i Krasnodarskoj oblasti Rusije — stotinama kilometara od granice. Upravo odatle, prema Kijevu, polaze bombarderi ka ukrajinskim gradovima.

Prema zapadnim vojnim izvorima, operacija pod kodnim imenom „Paukova mreža“ oštetila je najmanje 40 jedinica opreme, uključujući strateške bombardere Tu-95. Al Jazeera naziva ovo „najdubljim udarom na teritoriju Rusije“, naglašavajući da je izveden gotovo istovremeno s pripremama za pregovore.

Ukrajinska strana insistira da nije reč o provokaciji, već o „preventivnoj deeskalaciji pretnji“. Logika je jednostavna: ako se rakete lansiraju s tih baza — one postaju legitimna meta, čak i tokom pregovora.

Moskva je, sa svoje strane, odgovorila nekoliko sati kasnije. Ujutru 2. juna, već nakon što je najavljen sastanak u Istanbulu, ruske snage su izvele masovne napade na Sumski, Harkovski i Zaporoški region. The Guardian izveštava o razaranju stambenih zgrada, energetskih objekata i civilnim žrtvama.

Istovremeno, pojačana je radioelektronska borba. Posebno u oblastima Nikolajeva i Krima zabeleženo je naglo aktiviranje ruskih sistema za elektronsko ometanje — što Reuters tumači kao pripremu za novu fazu kopnenih dejstava ili demonstraciju kapaciteta.

Sagovornik (posmatra mapu):

— Zanimljivo… Kako nazvati takvu simfoniju: „Uvertira tišini“ ili „Sonata za dronove i diplomatiju“?

Autor (oštrije):

— Pre će biti marš u istom taktu, gde svaki udarac predstavlja notu u partituri planirane međusobne gluhoće.

Međunarodna reakcija: skepticizam bez alternative

Svet je na istanbulski krug pregovora reagovao, u najboljem slučaju, uz učtiv skepticizam. Većina zapadnih prestonica nije se žurila ni sa podrškom, ni sa kritikama. Možda zato što očekivanja nisu ni postojala.

The Guardian prenosi reči predstavnika Evropske komisije:

„Pregovori su sami po sebi pozitivan korak. Ali još uvek ne vidimo znakove stvarnog približavanja stavova.“

Sjedinjene Američke Države, prema Reuters-u, zadržale su distancu. Stejt department je izjavio da će podržati svaki „autentičan diplomatski proces“, ali je dodao da ustupci ne smeju da „potkopaju teritorijalni integritet Ukrajine“. Predsednik Tramp pregovore nije komentarisao, ograničivši se na ponavljanje formule: „Neću dozvoliti da se rat zamrzne zarad iluzija“.

NATO je izabrao put tišine. Međutim, prema informacijama The Washington Post-a, u Briselu se pažljivo prate predlozi Kijeva, posebno u delu koji se odnosi na privremene bezbednosne garancije i učešće G7 zemalja.

Turska, uprkos statusu domaćina pregovora, nije preuzela aktivnu ulogu medijatora. Kako naglašava Al Jazeera, Ankara se ograničila na ulogu tehničkog moderatora, dok je tursko ministarstvo spoljnih poslova samo konstatovalo da sastanak „nije završen negativno“.

Dva sata pregovora — i još jedan mesec za razmišljanje

Prema informacijama The Guardian-a, kada je Vladimir Medinski izašao pred novinare, njegove reči su zazvučale kao uobičajena formula „skromne deeskalacije“: „Predložili smo konkretno primirje od dva-tri dana na određenim delovima linije fronta, kako bi komandanti mogli da sakupe tela poginulih“.

Ukrajina je odbila takav format. Ministar odbrane i šef delegacije Rustem Umerov naglasio je: „Insistiramo na potpunom i bezuslovnom zaustavljanju ubijanja — u vazduhu, na moru i na kopnu — najmanje na 30 dana“.

Umesto dogovora — humanitarni pomaci: druga razmena zarobljenika, ovog puta sa naglaskom na teško ranjene i mlade ljude. Ukrajina je, prema Umerovu, spremna da Rusiji preda tela 6.000 poginulih, kao i da uruči spisak dece odvedene u RF. „Ako Moskva zaista želi mir, povratak barem polovine te dece biće znak ozbiljnosti“, izjavio je on.

Zamenik ministra spoljnih poslova Ukrajine, Sergej Kislitsja, posebno je naglasio da je ruska delegacija predstavila svoje predloge tek tokom samog sastanka. „Nismo mogli da odgovorimo — nismo imali vremena. Ipak, uspeli smo da izgradimo dijalog tako da postignemo konkretan humanitarni rezultat.“

Na kraju susreta Ukrajina je predložila održavanje sledećeg kruga pregovora u periodu od 20. do 30. juna, kao i organizovanje ličnog sastanka Zelenskog i Putina. Međutim, kako je poznato, Putin je ranije ignorisao poziv za majski susret u Istanbulu. Delegaciju je ponovo predvodio Medinski.

U međuvremenu, u Viljnusu, predsednik Zelenski je nastupio na samitu „Buharestske devetorke“ (B9), gde se direktno obratio NATO saveznicima: „Putin ne sme da odlučuje ko može da uđe u Alijansu, jer će u suprotnom njegov apetit za ratom samo rasti“.

On je naglasio da su sankcije neophodne, posebno u sektoru nafte, i da mir nije moguć bez povratka svih zarobljenih i deportovanih. „Ključ mira je jasan: agresor ne sme da dobije nagradu za rat.“ O tome je izvestio BBC.

U ranije objavljenom tekstu vašeg pokornog služe pod naslovom „Diplomatska farsa: istanbulski pregovori u ćorsokaku“, ukazivao sam na ritualnu prirodu prethodnih susreta. Ključni motiv tog materijala bio je skepticizam: diplomatija, prema mišljenju Kijeva i Moskve, služila je više kao nastavak sukoba — samo drugim sredstvima.

U tekstu je naglašeno da pregovori iz proleća 2022–2023. godine nikada nisu izašli iz okvira razmene zarobljenika i tehničkih konsultacija. Nijedno od krupnih političkih pitanja — status teritorija, bezbednosne garancije, kontrola nad nuklearnom infrastrukturom — nije dobilo ikakvo smisleno rešenje. U tom kontekstu, istanbulski kanal, uprkos svojoj pozorišnoj scenografiji, izgledao je kao pokušaj kupovine vremena: za preraspodelu snaga, unutrašnju legitimaciju, spoljnu demonstraciju mirovne aktivnosti.

Posebna pažnja bila je posvećena posredničkoj ulozi Turske. Tadašnje procene svodile su se na sumnju u njenu sposobnost da utiče na sadržaj dijaloga. U nedostatku međunarodnih garancija, mehanizama verifikacije i političke volje strana, posrednik je, u suštini, ostajao dobavljač stolica i kafe za kamere.

Današnji krug, uprkos istoj pozadini i gotovo istim akterima, prvi put je ponudio mapu, a ne samo parole. Ali put tim putem i dalje vodi kroz minsko polje — i nije sigurno da obe strane čitaju istu legendu te mape.