Pravda bez suda: Kina svetu nudi kompromis po sopstvenim pravilima

Kina svetu nudi pravdu bez suda — 30. maja 2025. godine u Hongkongu je predstavljena Međunarodna organizacija za medijaciju (IOMed), zamišljena kao alternativa postojećim formatima za rešavanje međunarodnih sporova. Umesto normi i presuda — kompromis i konsultacije. Umesto Haga — Hongkong. Umesto zakona — politički dogovor. Organizacija okuplja 32 zemlje, pretežno iz redova država Globalnog juga i postsocijalističkih režima. Sjedište organizacije takođe će biti u Hongkongu, a početak rada planiran je za kraj godine (AP).

Prema rečima kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia, cilj organizacije je “promovisanje mirnog rešavanja sporova na osnovu ravnopravnosti, konsultacija i dijaloga”, bez prinude i pritiska tipičnih za zapadne modele pravosuđa (Reuters). Ova izjava je data u trenutku kada se pojačava kritika na račun Međunarodnog krivičnog suda (MKS), čiji legitimitet podrivaju niz političkih incidenata.

Kriza poverenja u Međunarodni krivični sud

Tokom poslednje dve godine MKS se našao u središtu međunarodnih skandala.

U novembru 2024. godine sud je izdao naloge za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i bivšeg ministra odbrane Joava Galanta, optužujući ih za ratne zločine u Gazi (ICC). Kao odgovor, Mađarska je objavila da izlazi iz nadležnosti MKS-a, čime je demonstriran raskol unutar Evropske unije po pitanju međunarodne pravde (WSJ).

Istovremeno, MKS je nastavio da vodi postupke protiv Rusije: nalog za hapšenje predsednika Vladimira Putina, izdat u martu 2023. godine zbog deportacije ukrajinske dece, i dalje je na snazi (ICC). Međutim, Rusija ignoriše nadležnost suda, što podriva njegovu sposobnost sprovođenja odluka.

Dodatni udarac reputaciji MKS-a zadala je politika SAD. U februaru 2025. godine Trampova administracija ponovo je uvela sankcije protiv osoblja suda, optužujući ih za “nezakonite istrage protiv američkih saveznika” (HRW). Ovi potezi dodatno su ojačali optužbe da je MKS selektivan i politizovan.

Evropska komisija je u martu 2025. godine izdala saopštenje u odbranu MKS-a, nazivajući ga “nezamenjivim elementom međunarodne pravosudne arhitekture”, ali se uzdržala od sankcija protiv Mađarske i ograničila se na političku kritiku (Euronews).

Kineska alternativa: proračun i pozicioniranje 

Kina, koja sama nije članica MKS-a (spisak zemalja van MKS-a), već dugo kritikuje sud kao instrument zapadnog pritiska. Kao odgovor na krizu poverenja, Peking promoviše sopstveni format — koji nije zasnovan na pravnoj jurisdikciji, već na mehanizmima medijacije. To omogućava Kini da ojača svoju poziciju u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, nudeći alternativu koja ne podrazumeva mešanje u unutrašnje poslove. U praksi to znači prelazak sa univerzalnog prava na prilagođene političke dogovore — pravdu po sopstvenim pravilima, gde nema optuženih, već samo pregovarači.

Međunarodna organizacija za medijaciju neće imati pravo da donosi obavezujuće odluke ili da krivično goni počinioce. Ipak, ona može postati platforma za legitimizaciju kineskog pristupa međunarodnim konfliktima i širenje diplomatskog uticaja Kine.

Medijacija nasuprot krivičnoj jurisdikciji: pravo i kompromis

Međunarodni krivični sud (MKS) zasniva se na normama međunarodnog humanitarnog i krivičnog prava. Njegov zadatak je da utvrdi odgovornost za teške zločine poput genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina, bez obzira na politički kontekst ili proces pregovora. To je pravna institucija koja se oslanja na norme koje važe za sve i primenjuje kaznu u slučaju dokazane krivice.

Nasuprot tome, kineski model — Međunarodna organizacija za medijaciju (IOMed) — ne zasniva se na pravno definisanoj krivici i kazni. Njena funkcija je potraga za saglasnošću i očuvanje diplomatskih kanala. To nije pravda, već pokušaj da se izgradi kompromisno rešenje bez ocene zakonitosti postupanja strana. Takav sistem može funkcionisati samo tamo gde su sukobljene strane spremne na dogovor po principu: “ti meni — ja tebi”, bez prava i obaveza u pravnom smislu. Upravo taj format pokazao se privlačnim za režime koji imaju šta da kriju. Takav sistem je po svojoj suštini vanpravni, što može imati i prednosti (fleksibilnost, deeskalacija), ali i ozbiljne nedostatke — izostanak odgovornosti i sankcija.

Razmotrimo primer Libije. Godine 2011. MKS je izdao nalog za hapšenje Moamera Gadafija (ICC, zvanično saopštenje o slučaju Libije). Ova odluka je pravno isključila mogućnost legitimnih pregovora, jer je značila da bi svaki diplomata koji stupi u kontakt sa Gadafijem imao posla sa osobom za čije je hapšenje izdat nalog. De facto, pregovori su se nastavili privatnim kanalima, što se i dogodilo u više slučajeva.

Da je kineski model tada postojao, strane — pobunjenici, predstavnici Gadafija i međunarodni akteri — mogli bi biti pozvani na multilateralni dijalog. Međutim, postavlja se pitanje: kako, u odsustvu priznatog zakonodavstva i sankcionog mehanizma, definisati granice prihvatljivog? Za jednog učesnika bombardovanje grada može biti “vojna nužnost”, za drugog — zločin protiv čovečnosti. Bez pravne osnove, svi postupci se tumače kroz prizmu političkih interpretacija.

Tako ostaje otvoreno pitanje: može li medijacijski model da spreči zločine protiv čovečnosti bez elementa prinude i bez norme koja definiše granicu prihvatljivog? Ili će kompromis zasnovan na balansu interesa uvek podleći subjektivnosti, gde prava nema, već samo dogovora?

Reakcija međunarodne zajednice

Zemlje Globalnog juga pozdravile su kinesku inicijativu kao korak ka pravednijem i inkluzivnijem međunarodnom poretku (AP). Istovremeno, zapadni analitičari izražavaju zabrinutost da bi novo telo moglo zameniti institucije koje se oslanjaju na međunarodno pravo (Spotlight).

Kritičari ističu da odsustvo mehanizma prinude čini IOMed slabim kada je u pitanju odgovornost za ratne zločine. Ipak, pristalice ideje tvrde da, u uslovima gubitka poverenja u MKS i odsustva univerzalne jurisdikcije, medijacija može biti realističniji instrument uticaja.

Posledice: transformacija arhitekture međunarodne pravde?

Stvaranje IOMed-a odražava pomeranje u globalnoj ravnoteži snaga: autoritarni i postkolonijalni režimi sve češće traže alternativu zapadnim pravnim institucijama. Kina, nudeći meku moć u obliku diplomatije, postepeno zauzima prostor koji je ostao prazan nakon krize poverenja u MKS.

Ova inicijativa nije toliko konkurencija sudu u Hagu, koliko pokazatelj da se unipolarni model globalne pravde više ne doživljava kao jedini mogući. 

Kineski projekat nije samo diplomatska izložba. To je oblikovanje nove ose, u kojoj je “pravo” ono o čemu se može dogovoriti, a ne ono što je definisano normom. Većina zemalja članica IOMed-a su autokratije, u kojima je sud produžena ruka vlasti. Za njih je kompromis po sopstvenim pravilima bliži od normi međunarodnog prava. Ako se ovaj model ustali, to neće biti transformacija, već resetovanje — sa tuđim jezikom i tuđim pravilima — gde pravda prestaje da bude pravo, a postaje opcija za pregovaranje.

Na kraju maja 2025. godine, u engleskoj verziji Wikipedije u odeljku “Članice organizacije” navedene su sledeće zemlje: Avganistan, Alžir, Belorusija, Kambodža, Kamerun, Kina, Kuba, Džibuti, Egipat, Etiopija, Indonezija, Iran, Kazahstan, Laos, Mali, Mongolija, Maroko, Mjanmar, Nikaragva, Pakistan, Filipini, Rusija, Saudijska Arabija, Srbija, Južni Sudan, Šri Lanka, Sudan, Sirija, Tajland, Tunis, Ujedinjeni Arapski Emirati, Venecuela, Zimbabve. Ova lista još uvek nije potkrepljena zvaničnim izvorima, ali odražava trenutno javno predstavljanje članstva IOMed-a u medijskom prostoru.