Распаднути савез: Како Милорад Додик корак по корак води Републику Српску из Босне

„Ако кућа има два излаза, пре или касније неко ће један од њих сматрати бежањем“, могао би рећи неки балкански политичар у почетку интервјуа. Али у стварности, то звучи много једноставније. Један излаз се само шири према Београду, док други пуца под притиском Запада. Кућа је Босна. А онај ко је узео мацолу у руке — Милорад Додик.

Дана 24. априла 2025. године, Кристијан Шмит, високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини, учинио је нешто на шта се ниједан од његових претходника није усудио: суспендовао је буџетско финансирање владајућих српских партија у Републици Српској. Разлог? „Систематски покушаји подривања Дејтонског споразума и уставног поретка земље“, јавља AP.

На папиру — административна мера. У стварности — најдраматичнија политичка интервенција од краја рата 1995. године. Шмитова одлука погодила је саму срж Додиковог система власти, где се лојалност често не храни идеологијом, већ буџетским токовима. А сада су ти токови прекинути.

„Он овде борави нелегално. Нико га није бирао. Ми га не признајемо. Ако дође у Републику Српску — биће ухапшен“, изјавио је Милорад Додик у телевизијском интервјуу, према наводима The Washington Post-а.

Политика у РС све више личи на шаховску партију уназад: Додикови потези воде ка отцепљењу, док Шмитови покушавају да га задрже на табли снагом мандата и међународног права.

Али да бисмо разумели зашто је ова финансијска ошамареност изазвала такав одјек, морамо се вратити уназад. Уназад — до тренутка када Милорад Додик још није био „главни противник Босне“, већ се представљао као њен реформатор.

Баш одатле — из политичких деведесетих, у ритму међуетничких компромиса и стратешких заокрета — почиње дуг пут ка данашњем сукобу.

Почетак конфликта — ко је Милорад Додик

Када се Милорад Додик први пут појавио на политичкој сцени Балкана, описивали су га као „прозападног социјалдемократу“. Године 1998. постао је председник Владе Републике Српске уз подршку Запада и уживао поверење администрације Била Клинтона. Представљао се као технократа без екстремизма, алтернатива националистима, спреман да делује у духу Дејтонског споразума.

Није дошао на власт на изборима, већ је именован указом међународног представника Карлоса Вестендорпа, у складу са овлашћењима ОХР-а. Тај корак је подржан од стране међународне заједнице, нарочито САД, као начин да се ослаби утицај радикалних националиста и стабилизује послератна Босна.

(види: резолуције PIC, ОХР)

Али с годинама, његова реторика се променила. Од 2006. године, када се вратио на власт као председник Републике Српске, а потом као српски члан Председништва БиХ, постепено је напуштао прозападну оријентацију.

Хронологија политичког заокрета

2006–2010: Прва реторичка промена

• Одрицање од грађанског идентитета у корист етничке поделе.

• Промовисање наратива о „системској дискриминацији Срба“ унутар БиХ.

2015–2016: Први озбиљан изазов Дејтону

• 25. септембар 2016. — одржан референдум о обележавању 9. јануара као Дана Републике Српске, упркос забрани Уставног суда БиХ. Тај референдум био је симболички чин непослушности и први велики политички сукоб између РС и Сарајева.

Упомини се о томе у чланку Euronews-а.

2019: Институционални сепаратизам

• Додик почиње да гура идеју стварања засебног правосудног система унутар РС.

„Ми не признајемо надлежност Босне над нашим судовима. То је ствар наших грађана“, рекао је у скупштини РС. О томе можете прочитате овде

2021: Питање војске

• Парламент РС гласа за покретање повлачења из оружаних снага БиХ, пореског система, полиције и правосуђа. Саопштавала је о томе Радиа Слобода

Овај потез изазива забринутост у УН и ЕУ, као и упозорења из Немачке и САД о „неприхватљивом подривању државних институција“.

2022–2023: Геополитички савез са Кремљом

• Додик све чешће посећује Москву, састаје се са Сергејом Лавровом.

• Јун 2022. — приликом Лавровљеве посете Бањалуци, Додик изјављује:

„Подржавамо политику Русије јер је то једина земља која нас доследно поштује.“ То је одражено на сајту МИД Русије.

2024: Закони против државних институција

• Усвајање закона који ограничавају утицај Суда БиХ, Тужилаштва и ОХР-а.

• Нови закон захтева од свих страних медија да се региструју као „агенти“, што изазива осуде од стране ЕУ и ОЕБС-а.

До 2025. године, Милорад Додик је од прозападног прагматичара постао најгласнији заговорник дезинтеграције Босне. Од човека који је градио институције — постао је њихов најоткривенији опонент. Његови потези одавно су прешли границу политичке опозиције и постали систематска стратегија институционалне саботаже, подржана међународним савезима.

У том контексту, одлука Кристијана Шмита о обустави финансирања није била само сигнал — већ последње упозорење.

Одлука Кристијана Шмита и њене последице

24. априла 2025. године, док су западне престонице биле окупиране темама као што су вештачка интелигенција, цена нафте и избори, из Сарајева је стигла вест која је уздрмала политички пејзаж Босне: високи представник Кристијан Шмит суспендовао је финансирање владајућих српских партија у Републици Српској.

„Ове мере имају за циљ да заштите уставни поредак, дефинисан Дејтонским споразумом, од систематског подривања од стране лидера Републике Српске,“ наведено је у званичном саопштењу OHR, које је пренео AP.

Шмит је објаснио да се не ради о „казни“, већ о неопходном кораку да се заустави процес демонтаже државе изнутра, који, према његовим речима, води Милорад Додик. Финансирање странака које отворено раде на рушењу институција државе више се не може третирати као неутрална пракса — већ као саучесништво.

Суштина одлуке:

• Државне дотације политичким партијама у складу са законима БиХ биће обустављене.

• Мера се односи само на оне странке чија је делатност у директном сукобу са уставним поретком, нарочито ако теже отцепљењу од државних институција.

Правна основа

Високи представник у Босни делује на основу Анекса 10 Дејтонског мировног споразума, који му даје овлашћење да доноси обавезујуће одлуке и смењује званичнике уколико је угрожен интегритет земље. Тај мандат подржавају Peace Implementation Council (PIC), ЕУ, САД и НАТО.

„Не гледамо на поступке лидера РС као на политички протест, већ као на субверзивно деловање. Одлука о замрзавању финансирања није изузетак, већ дужност,“ рекао је неименовани дипломатски извор из УН-а за Reuters.

Додикова реакција: фронтални отпор

Милорад Додик је реаговао истог дана. Назвао је Шмитову одлуку „мешањем у унутрашње послове“, и поновио да не признаје ни његов мандат, ни постојање канцеларије високог представника.

„Не покоравамо се страним чиновницима. Он [Шмит] је нелегитиман. Ако дође у Републику Српску — биће ухапшен“, изјавио је Додик, према писању AP.

Реакције међународне заједнице

• Сједињене Државе су подржале Шмитову одлуку. Стејт департмент је навео да Република Српска крши међународне обавезе.

• Европска унија, преко Жозепа Борела, изразила је „дубоку забринутост“ и позвала на хитан дијалог.

• Немачка и Аустрија подсетиле су на раније санкције против Додика и истакле подршку очувању мира.

Последице: не само правне, већ и симболичке

Одлука Кристијана Шмита представља преседан: први пут у постдејтонској историји Босне и Херцеговине, финансијска санкција примењена је не на поједине званичнике, већ на читав политички блок. Тај чин није само институционални корак — већ отворено означава почетак институционалног судара, где средства нису више само речи и конференције, већ буџети, кредибилитет и међународна подршка.

Ово је сигнал свима — како унутар земље, тако и ван ње: време политичке амбиваленције је прошло. Улазимо у зону у којој неутралност више није одржива.

Због тога ова мера има тежину коју није могуће мерити само у динарима и еврима. То је порука. То је црта. То је ултиматум Дејтона самом себи: или ће се бранити, или ће бити разбијен изнутра.

Ако се Додикове потезе посматра као партију покера, онда његово самопоуздање не произилази само из унутрашње подршке. Он не изазива само Сарајево — он гради паралелну архитектуру лојалности, ослоњену на спољне савезнике. И та архитектура све чешће говори руски и српски.

Србија: братство, али са резервом

Председник Александар Вучић већ годинама балансира између подршке Србима у БиХ и очувања односа са Европском унијом. Али од краја 2022. његова реторика све чешће наглашава потребу да се бране права Републике Српске.

Вучић је више пута истицао значај Дејтонског споразума и територијалног интегритета Босне и Херцеговине, али уз додатак да ће Србија „увек штитити интересе српског народа, где год он живео“. У јуну 2024. године, на митингу у Београду, поручио је да ће проблеми бити решавани мирним путем, у складу с Дејтоном, и да „Србија никада неће оставити Србе у БиХ саме“. Писао је о томе AP

Ипак, Вучић се није званично изјаснио у прилог конкретним корацима Додика, као што је напуштање заједничких институција. Та позиција политичке полу-сенке му омогућава да остане прихватљив за Брисел, а да истовремено не изгуби утицај у Бањалуци.

Русија: политички протекторат у замену за геопозицију

Од 2021. године, Додик редовно посећује Москву. Он је једини политичар у Европи који је отворено подржао напад Русије на Украјину. У јуну 2022. примио је Сергеја Лаврова у Бањалуци, а у 2023. години је поново био у Кремљу код Владимира Путина.

Русија му узвраћа подршком: блокирала је продужетак мандата високог представника у Савету безбедности УН, и упорно назива Кристијана Шмита „нелегитимним“.

Кина: економија пре реторике

Кина, за разлику од Русије, бира инфраструктурну дипломатију. Преко иницијативе „Појас и пут“ у Републици Српској реализују се велики пројекти — путеви, хидроелектране, тунели. То Додику омогућава приступ финансирању ван западних механизама, што му повећава самосталност.

Запад: црвене линије и санкцијска дипломатија

• САД су увеле санкције Додику још 2022. године. Оне су проширене 2024., обухватајући његово окружење и повезане компаније.

• ЕУ се ограничава на визна ограничења и појачани финансијски надзор.

• Немачка и Аустрија су званично прогласиле Додика персона нон грата.

„Не суочавамо се с опозиционаром, већ с политичарем који користи државне ресурсе да би уништио саму државу“, изјавила је Аналена Бербок, министарка спољних послова Немачке у децембру 2024, према наводима Reuters.

Освовина Бањалука – Београд – Москва

За међународну заједницу, ово није само унутрашњи проблем Босне, већ геополитичка пројекција сукоба Исток–Запад. Република Српска постаје политички енклава, кроз коју Москва држи тачку утицаја на Балкану, а ЕУ — своје велико искушење.

„Додик игра вишеслојну игру, у којој је сваки потез истовремено изазов за Брисел, сигнал за Београд и руковање с Москвом“, написао је аналитичар Аднан Хасанагић за Balkan Insight.

Закључак — они који иду против струје

Државе, као и мостови, не урушавају се због олује — већ због замора материјала.

Босна и Херцеговина, држава саздана на равнотежи компромиса, постаје арена за проверу саме идеје федерализма. Милорад Додик више није само опонент — он демонтира конструкцију изнутра, остављајући зграду изложену промаји сепаратизма.

Одлука Кристијана Шмита да прекине финансирање српским партијама није ударац по новчанику, већ по архитектури легитимитета. Он више не делује као бирократа, већ као последња линија одбране Дејтонског поретка. Учинио је оно што су многи сматрали немогућим: превео сукоб из сфере изјава у сферу последица.

А док у Београду званично влада тишина, у Бањалуци се више не чује реторика — већ ултиматуми. Хапшење Шмита, формирање паралелне војске, судства, медија — то више нису хипотезе, већ тачке у политичком програму од којих се не одступа.

— А шта сад? — питао би измишљени саговорник, зури у карту Балкана.

— Сад следи пауза, — одговорио би аутор. Она опасна пауза између геста и последице. Довољно дуга да нарасте следећа експлозија.

Често приписивана или Винстону Черчилу, или Оту фон Бизмарку, реченица гласи: „Балкан увек производи више историје него што може да поднесе.“

И можда Додик није узрок — већ симптом. Симптом тога да мир, изграђен после 1995. године, пуца тамо где је само привремено залепљен, под претпоставком добре воље.

Али данас добра воља више није довољна. Потребна је политичка прецизност. Инжењеринг. Принципијелност. И можда — мало среће.

Јер у тој кући са два излаза, један је већ затворен. Други — широм отворен.

И право питање није ко ће први изаћи. Већ — ко ће имати храбрости да за собом затвори врата.