REM се не рестартује

Универзитет као узбуњивач

8. маја, премијер Србије Ђуро Мацут састао се са ректором Београдског универзитета Владаном Ђокићем — састанак о коме је Slobodna Evropa писала као о покушају да се ублажи тензија изазвана студентским протестима. Главне теме биле су независност универзитета, поштовање академске аутономије и ситуација са масовним блокадама.

Очекивања су била велика. Али ниједан од конкретних захтева — ни у погледу финансирања, ни у вези са учешћем у реформи Савета РЕМ — није испуњен. Власти су се ограничиле на опште формулације и уверавања у „отвореност за дијалог“. Ниједан представник студената или наставника није био позван на састанак.

То је постао преломни тренутак: академска заједница је схватила да бити „слободна територија“ није довољно — мораш бити гласан.

„15 за 15“: минута ћутања која је одјекнула

15. марта Београд је задржао дах. Тог дана, хиљаде студената, професора и грађана окупиле су се у центру града на акцији „15 за 15“ — у знак сећања на петнаест жртава урушавања железничке станице у Новом Саду. Протест је био миран, симболичан и готово без речи: 15 минута ћутања током којих нико није изговарао слогане нити махао заставама. Само су стајали.

Управо у том тренутку, како је објављено на сајту Covalent Bond, зачуо се оштар, усмерен звучни удар. Касније је доведен у везу са могућом употребом акустичног уређаја за разбијање гомиле, иако ниједан званични извор није потврдио порекло звука. Министарство унутрашњих послова је саопштило да „нису коришћена посебна средства“, али је заштитник грађана затражио званичну истрагу.

Било како било, тај звук постао је метафора целог догађаја: покушај да се људи ућуткају само наглашава значај онога што је прећутано.

Пешке и на точковима — ка демократији

— Озбиљно, прво су ишли бициклима, а сада трче?

— Озбиљно. Србија не чека аутобус — она сама излази на пут.

Почетком априла, студенти из Новог Сада организовали су бициклистички марш до Стразбура како би лично уручили петицију Европском парламенту са захтевом да се утиче на ситуацију у земљи. Они су скренули пажњу на угроженост академске аутономије, застрашивање студената и одсуство реформи у медијској и изборној сфери. Тај бициклистички чин постао је први опипљиви мост између студентских протеста и европских институција, што је детаљно описано на сајту Covalent Bond.

Али ту се није стало. 25. априла, група од више од двадесет студената започела је пешачки ултрамаратон од Новог Сада до Брисела, који ће трајати 18 дана. Трче у штафети — сваки од њих прелази одређену деоницу, носећи симболичну траку и писмо за Европски парламент. У писму се описују притисци, неправде и потреба за хитним реаговањем.

Како наводи AP News, иницијатива је изазвала пажњу у Бриселу: европосланици су најавили спремност да приме студентску делегацију и званично региструју њихов захтев.

Ова трка није само симбол. То је физичко отелотворење протеста — буквално кретање у правцу Европе, не у политичком, већ у људском географском смислу.

РЕМains the same

— Изгледа да у РЕМ-у покрећу „нови“ процес избора чланова савета.

— Само што нови не значи и бољи. Понекад је то само стара амбалажа са новим логотипом.

Док студенти трче ка Бриселу, након двонедељне блокаде РТС-а (Радио-телевизије Србије) од стране студената, власти у Београду најављују нови конкурс за избор чланова Савета РЕМ-а — регулаторног тела које има кључну улогу у контроли медијског простора у земљи, посебно током предизборних периода. Међутим, према речима правника и медијског експерта Милана Хубача, нова процедура представља само илузију реформе.

Хубач јасно каже: „Нови процес неће бити бољи од претходног.“ Он указује на то да критеријуми избора остају нејасни, да не постоји транспарентан механизам селекције кандидата, као ни стварно учешће цивилног друштва и стручних удружења. То изазива сумњу не само у земљи, већ и код европских партнера који већ дуже време инсистирају на реформи РЕМ-а као предуслову за поштене изборе.

За студенте који учествују у протестима, Савет РЕМ је постао симбол — не само институције, већ цементиране структуре лојалности. У њиховим захтевима појављује се не само реформа, већ потпуно реструктурирање са учешћем независних актера.

И док парламент шаље саопштења о „транспарентности“, улица пише свој алтернативни извештај — корацима, на асфалту, у ритму трчања.

Побуна без вође

— А ко их води? Ко је лидер?

— Нико. Или — сви.

Ово је један од најнеобичнијих аспеката целог покрета: у њему нема лидера. Нема партијских застава, нема микрофона са именима, нема харизматичних „вођа отпора“. Све је — колективно. Све одлуке доносе се на нивоима факултета. Сви слогани — излазе изнутра.

На сајту Covalent Bond истиче се да је студентски протест организован хоризонтално. То није слабост, већ принцип — супротност централистичком систему против ког се боре.

Одсуство једног лица чини покрет отпорним: не можете „ухапсити“ нешто што нема центар. Не можете застрашити све када се сви понашају као један. Тај облик организације постао је својеврстан манифест генерације — генерације која није одрасла на партијским програмима, већ на међусобној одговорности и дигиталном поверењу.

Зато чак и велики медији тешко могу да утврде ко је организатор које акције. Јер иницијатива више није изузетак — већ атмосфера.

Пролеће без упутства

— Све то лепо звучи. Али шта даље? Хоће ли се вратити кући кад почне лето?

— Можда. Али пролеће остаје. А с њим и траг.

Све што се сада дешава у Србији не уклапа се у класичне сценарије уличне мобилизације. То није партија, није синдикат, није револуционарни комитет. То је мрежа. Етичка, децентрализована, самоорганизована. То није „побуна против“, већ гест „за“: за право да се буде чујен, за достојанство универзитета, за аутономију тела и текста.

Студенти не траже власт — они траже услове у којима власт поново постаје јавни инструмент, а не приватна својина. Они не бацају Молотовљеве коктеле — они уносе руту у навигатор. Не траже гуруе — већ расправљају на Discord-у.

У томе је њихова снага.

За Европу која је навикла да Балкан гледа као на „незгодног комшију“, овај протест је подсетник: права европска политика не почиње у Бриселу, већ у Новом Саду. Са ранцем. Са патикама. Са гласом који не виче, већ делује.

Свет можда неће приметити кад двадесеторо младих трчи кроз Немачку. Али једног дана ће се пробудити — и видети да су већ на вратима. Са питањем које се не може игнорисати: „А где си био кад смо ишли?“