Simbol, ulica i pendrek

Dana 28. juna u Srbiji je održan još jedan protest protiv aktuelne vlasti — masovni skup u kome su učestvovali studenti, profesori, poljoprivrednici i predstavnici opozicije, okupljeni u centru Beograda. Sam protest nije bio iznenađenje: upozorenja o nadolazećim tenzijama čula su se mnogo pre tog datuma. Nekoliko dana ranije, autor je objavio tekst u kome se Vidovdan — dan Svetog Vida — nazivao „tačkom okupljanja“ građanskog nezadovoljstva.

„28. jun nije samo datum. To je potencijalna tačka okupljanja u kojoj se simbolika, nezadovoljstvo i generacijska snaga poklapaju u jednu liniju." — pisao je vaš pokorni sluga na sajtu Covalent Bond.

Ipak, protest u junu teško da može da se nazove prelomnim. To nije bio ni prvi ni, najverovatnije, poslednji talas protesta u političkom kalendaru 2025. godine. Mnogo masovnija demonstracija već je održana 15. marta, kada je ulična mobilizacija dostigla najviši nivo u poslednjih nekoliko godina. Ali 28. jun je značajan iz drugih razloga: sastavom učesnika, tematskim naglascima i kontekstom simboličnog datuma.

Subota: marš, tišina i večernja tenzija

Akcija je počela u subotu popodne na Trgu Slavija, odakle su kolonu studenata, profesora, opozicionih predstavnika i poljoprivrednih sindikata poveli ka centru Beograda. Ključni zahtev bili su vanredni parlamentarni izbori — slogan koji se u protestima ponavlja već mesecima. Ali 28. juna, on je odzvanjao posebno snažno: simbolika Vidovdana pojačala je emocionalni i istorijski podtekst. Učesnici su nosili srpske zastave, plakate sa portretima poginulih u nedavnom urušavanju u Novom Sadu, kao i natpise protiv autoritarnog režima i u znak podrške autonomiji univerziteta.

Prema podacima policije, na ulice je izašlo oko 36.000 ljudi, dok nezavisni posmatrači navode brojku od 140.000 učesnika. O tome je izvestio AP, precizirajući da je protest protekao mirno sve do kasnih večernjih sati. Poseban trenutak predstavljalo je šesnaest minuta tišine u znak sećanja na poginule u Novom Sadu. Ova tragična epizoda postala je važan element protestne agende: studenti je direktno povezuju sa korupcijom u oblasti infrastrukture i zahtevaju istragu.

„Hiljade ljudi okupile su se u Beogradu u subotu, zahtevajući vanredne izbore i optužujući vladu za korupciju i autoritarizam.“ — Reuters.

Oko 21:00 protest je zvanično završen od strane organizatora. Međutim, kao što se često dešava, kraj je označio početak nove faze — manje organizovane i više konfliktne. Deo učesnika se uputio ka Pionirskom parku, gde se nalazio šatorski kamp pristalica vlasti. Tamo su izbili prvi sukobi: prema policiji su poleteli flaše, kamenice i baklje. Policija je odgovorila suzavcem i fizičkom silom. Desetine ljudi je privedeno, najmanje šest policajaca i nekoliko građana je povređeno, uključujući predstavnike medija — reporter agencije Fonet i asistent televizije N1 povređeni su pokušavajući da prođu kroz policijski kordon (ANEM).

Nedelja: barikade, hapšenja i nova geografija protesta

Sledećeg jutra Beograd se probudio ne samo sa posledicama sukoba, već i sa novim barikadama. Demonstranti su blokirali ključne saobraćajne tačke glavnog grada, uključujući most preko Save i velike raskrsnice. To nije bio čin destrukcije, već jasan zahtev: osloboditi uhapšene studente i građanske aktiviste. Privremene konstrukcije od kontejnera za smeće, merdevina i uličnih ograda pojavile su se brzo — i isto tako brzo usledila je reakcija policije.

Prema navodima Euronews, u protestima su učestvovale hiljade ljudi. Do nedeljne večeri, najmanje 38 osoba je i dalje bilo u pritvoru, a ukupni broj uhapšenih tokom vikenda dostigao je 77 (WRAL). Protesti su se proširili na druge gradove, uključujući Novi Sad, gde su aktivisti jajima gađali prostorije vladajuće stranke.

Optužbe protiv uhapšenih kretale su se od učešća u neodobrenim skupovima do „ugrožavanja nacionalne bezbednosti“ i „napada na pripadnike reda“ (AP). Podrška protestu na društvenim mrežama naglo je porasla, a u akademskim krugovima pojavile su se najave novih akcija u narednim danima.

Iako je subotnji protest bio organizovan i završen u okviru prijavljenog vremena, nedelja je postala dan improvizacije, u kome inicijativu više nisu imali organizatori, već oni koji su odbili da se raziđu. Vlast je odgovorila oštro — ali ne dovoljno da pokret potpuno uguši. Naprotiv, širenje geografije protesta pokazalo je da se više ne radi samo o Beogradu, niti samo o studentima.

Odgovor vlasti: retorika pretnji i okupljanje bezbednosnih struktura

Uveče 29. juna, predsednik Aleksandar Vučić obratio se javnosti, optuživši učesnike protesta za pokušaj državnog udara. Po njegovim rečima, „rušenje reda“ i „ulično nasilje“ rezultat su „spoljnog mešanja i podsticanja iz inostranstva“. Iako konkretni dokazi nisu predstavljeni, retorika je prešla u uobičajeni režim za srpske vlasti: umesto dijaloga — pretnje, umesto političke analize — tvrdnje o zaveri.

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić potvrdio je da će policija nastaviti sa hapšenjima i delovati „svim zakonitim sredstvima“ kako bi zaštitila red i bezbednost. U njegovim rečima dominirao je ton odlučnosti, a ne deeskalacije. Unutrašnje snage su stavljene u punu pripravnost, a u centralnim delovima Beograda pojačano je obezbeđenje državnih zgrada i medijskih kuća.

Situaciju je pokušala da analizira politikološkinja Helena Ivanov u komentaru za Financial Times:

„Oštra retorika vlade i postupci policije mogu ili da uguše protestni pokret ili da ga dodatno podstaknu pred izbore 2027. godine.“

Ovaj scenario u osnovi skicira dva moguća pravca razvoja: ili represiju, ili eskalaciju. Pritom, izbor više ne zavisi toliko od opozicije, koliko od ponašanja vlasti. U trenutku objavljivanja ovog teksta, dijalog se ne vodi, a zahtev za vanrednim izborima je zvanično odbijen — glasanje ostaje zakazano za 2027. godinu.

Sastav protesta, motivi i mogući pravci razvoja

Iako je protest 28–29. juna bio manji po brojnosti od martovske mobilizacije, pokazao je značajan pomak u motivima nezadovoljstva. Ovoga puta jezgro pokreta nisu činile stranačke strukture ili opozicione koalicije, već studenti. Oni su doneli novu agendu: ne samo zahtev za izborima, već i odbranu univerzitetske autonomije, osudu korupcije u infrastrukturi i moralno suočavanje sa tragedijom u Novom Sadu, gde je u urušavanju zgrade poginulo 16 ljudi. Upravo tu tragediju učesnici su pominjali tokom 16-minutne tišine na Trgu Slavija, smatrajući je posledicom sistemske neodgovornosti i nekažnjivosti.

Ovog puta protest su aktivnije podržali pripadnici akademske zajednice. To protest razlikuje od mnogih prethodnih talasa — protestno polje pokazalo se širim od jedne partije, grupe ili ideološke pozicije.

Ipak, vlast i dalje gradi narativ oko „grupe provokatora“ i „terorističkih namera“. Neki od uhapšenih već su optuženi za „pokušaj rušenja ustavnog poretka“ — termin koji je u srpskoj praksi odavno postao univerzalna formulacija za drugačije mišljenje.

Simbolika Vidovdana dodaje još jedan sloj protestu. To je dan sećanja na Kosovsku bitku 1389. godine — ključni trenutak u srpskoj nacionalnoj mitologiji, tradicionalno povezan sa nacionalističkim diskursom. Ali 2025. godine, on je dobio drugačije značenje: fokus se pomerio ka antikorupcijskom i anti-autoritarističkom izrazu. Na mitingu u Beogradu, prema navodima IntelliNews, jedan student sa bine je izjavio:

„Danas, 28. juna 2025. godine, proglašavamo ovu vlast nelegitimnom.“

Tako je istorijski datum dobio novo značenje — ne kao dan simboličnog ponosa, već kao dan građanske odgovornosti.

Dokle god je dijalog sa vlastima nemoguć, ostaju dva pravca: ili će se protest nastaviti i prerasti u svakodnevni pritisak, kao što se desilo 2020. godine, kada su ljudi izašli na ulice ne toliko protiv karantina, koliko protiv autoritarnog načina vladanja, manipulacija na izborima i gušenja nezavisnih medija, ili će pokret oslabiti pod talasom hapšenja i straha. Sve zavisi od izdržljivosti horizontalnih veza među učesnicima i njihove sposobnosti za samoorganizaciju bez izraženog lidera.

Svakodnevica protesta i ritam godine

Protest 28–29. juna nije postao prelomni trenutak — ali nije ni trebalo da to bude. To nije bila ni prva iskra uličnog nezadovoljstva u 2025. godini, niti najmasovnija. Međutim, sam datum, sastav i razvoj događaja čine ga vrednim pažnje. Ovo nije izuzetak iz opšteg toka, već njegovo potvrđivanje: građansko društvo Srbije živi u ritmu protestnog kalendara, i taj ritam ne jenjava.

Vidovdan 2025. ušao je u taj kalendar ne kao početak novog poglavlja, već kao nastavak starog — onog koji je započet još duboke jeseni prošle godine. Postao je još jedna replika u dugom razgovoru između vlasti i ulice, između generacija, između simbola prošlosti i zahteva sadašnjosti.

Da li će taj razgovor postati dijalog — ili monolog sa pendrekom — više ne zavisi od trga, već od toga kako će vlast odlučiti da deluje. A ulica, izgleda, još nije umorna da govori.