Tri lidera, nula agende: samit u Šenženu već se prodaje kao istorija

Peking nije najavio samit. Rekao je da je „u komunikaciji sa relevantnim stranama“. Za nekoliko dana ta rečenica postala je „istorijski“ susret Sija, Trampa i Putina. Dve nedelje pred Šenžen nema agende, nema dogovora i nema mesta za Ukrajinu. Opasnost nije sam sastanak. Opasno je ono što smo o njemu već prihvatili.

Četvrtog novembra novinar agencije Frans pres postavio je na redovnom brifingu kineskog Ministarstva spoljnih poslova pitanje zasnovano na tuđoj ekskluzivi. Fajnenšel tajms je objavio da zvaničnici u Pekingu, Moskvi i Vašingtonu rade na zakazivanju razgovora tri predsednika na marginama samita Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje u Šenženu. Može li ministarstvo to da potvrdi? Portparolka Mao Ning odgovorila je jednom rečenicom. „Kina je u komunikaciji sa relevantnim stranama u vezi sa sastankom tri šefa država“, rekla je, prema transkriptu samog ministarstva.

To je sve što je rekla o toj temi. Dva dana kasnije Asošijeted pres je objavio vest pod naslovom „Kina potvrđuje da su u toku razgovori o istorijskom sastanku Sija, Trampa i Putina“. U tekstu iste vesti agencija je napisala tri reči koje su važnije od naslova: „Nothing is set“, ništa nije dogovoreno.

Kineske zvanične stranice navode kao datume sastanka lidera APEC-a u Šenženu 18. i 19. novembar; sam APEC opisuje nedelju lidera od 14. novembra koja kulminira sastankom lidera 19. novembra, uz očekivanje da će veštačka inteligencija imati istaknuto mesto. Donald Tramp, Si Đinping i Vladimir Putin, kako primećuje Al Džazira, „sastajali su se odvojeno, ali nikada nisu vodili zvanične razgovore zajedno“. Ako to učine, biće to prvi put. Toliko je tačno. Ali „prvi put“ još nije događaj, a događaj još nije istorija.

Moja teza u ovoj kolumni je jednostavna i potrudiću se da je zaslužim dokazima, a ne pridevima. Vest nedelje nije samit. Vest je brzina kojom je nedefinisan sastanak prihvaćen kao istorijski. Svaki od tri lidera želi od njega nešto drugo. Jedino što im je očigledno zajedničko jeste slika. Pravi rizik nije u tome da će tri čoveka za jedno popodne na jugu Kine precrtati mapu Evrope. Rizik je u tome što se navikavamo na dogovore velikih sila koji se prave iznad institucija i preko glava onih na koje se odnose. I, paradoksalno, glavna kočnica te navike trenutno je nevoljnost domaćina.

Šta je Peking zaista rekao

Počnimo od reči, jer je sve ostalo izgrađeno na njima.

Kineska diplomatija je umetnost odmerene neodređenosti, a rečenica Mao Ning je dobar primer. „U komunikaciji sa relevantnim stranama“ potvrđuje da kontakti postoje. Ne kaže ko ih je pokrenuo, o čemu se razgovara, da li se Kina slaže niti da li će sastanak biti održan. „Relevantne strane“ nisu imenovane. Ni „tri šefa država“ nisu imenovana: pitanje ih nije imenovalo, a odgovor nije dodao imena. Doslovno pročitana, rečenica potvrđuje razgovor o mogućem sastanku.

Uporedite to sa onim što je Peking govorio ranije. Drugog septembra, dan nakon što je Kremlj prvi put javno izneo ideju, portparol Ministarstva spoljnih poslova Guo Đjakun rekao je novinarima, u verziji portugalske agencije Luza: „Sobre a questão que menciona, neste momento não tenho informações que possa fornecer“ — o pitanju koje pominjete trenutno nemam informacija koje bih mogao da pružim. Pomak od „nema informacija“ ka „u komunikaciji“ je stvaran. On nam govori da se između početka septembra i početka novembra nešto promenilo u spremnosti Pekinga da govori o toj ideji. Ne govori nam da je Peking rekao „da“.

Postoji i druga komplikacija, mala lekcija o tome kako isti brifing može da proizvede dva zapisa. Državni Global tajms izvestio je o istoj razmeni istog dana pod naslovom koji ponavlja zvaničnu formulu. Ali njegov tekst dodaje i drugu rečenicu. Upitana da potvrdi izveštaj Fajnenšel tajmsa, Mao Ning je, prema Global tajmsu, rekla i: „Što se tiče vašeg konkretnog pitanja, trenutno nemam informacija koje bih podelila“. Te rečenice nema u objavljenom transkriptu brifinga. Iz dostupnih zapisa ne mogu da kažem da li je transkript uređivan, da li je list spojio dva različita odgovora ili se desilo nešto treće. Ono što mogu da kažem jeste da se dva zvanična kineska zapisa istog brifinga razlikuju i da je svet citirao onu verziju koja kaže više.

Kineski državni emiter ispričao je priču u svom ključu. Izveštaj CGTN-a sa istog brifinga citirao je Mao Ning — „Kina je u komunikaciji sa relevantnim stranama“ — i stavio tu izjavu pored podsetnika da će Kina biti domaćin 33. sastanka ekonomskih lidera APEC-a u Šenženu 18. i 19. novembra. Naglasak je rečit. Za domaću publiku Pekinga ovo je pre svega priča o Kini kao domaćinu. Trilateralni sastanak je nešto što bi moglo da se dogodi na kineskom događaju, a ne događaj sam po sebi.

Zatim postoji rečenica koja zapravo nikada nije postojala. Više izveštaja koji su prenosili Fajnenšel tajms pripisivalo je kineskom Ministarstvu spoljnih poslova formulu o komunikaciji „u vezi sa sastankom šefova država Kine i Rusije“, kako ju je citirao Brajtbart 3. novembra, bez navođenja datuma. Takvu rečenicu nisam pronašao u transkriptima ministarstva od 3. do 6. novembra. Možda potiče sa ranijeg brifinga. Možda je parafraza. U svakom slučaju, u zapisniku je formula od 4. novembra, a ona govori o tri šefa država, ne o dva.

Iz te uske osnove priča je rasla prepričavanjem. Na dan brifinga Autluk Indija objavio je naslov „China Confirms Trump-Putin-Xi Meeting At APEC Summit in Shenzhen“ — „Kina potvrđuje sastanak Trampa, Putina i Sija na samitu APEC-a u Šenženu“. Njegov sopstveni tekst citirao je Mao Ning kako kaže da Kina „održava komunikaciju sa relevantnim stranama u vezi sa potencijalnim sastankom“. Reč „potencijalnim“ bila je u članku. Iz naslova je nestala. Mnogi čitaoci vest sreću samo kroz naslov, koji se deli mnogo češće nego što se otvara. Rečenica koja potvrđuje kontakte usput postaje rečenica koja potvrđuje samit.

Američka strana rekla je manje od kineske. Odgovarajući mejlom na zahtev Glasa Amerike za komentar, čiju temu medij ne precizira, zamenica portparola Ana Keli napisala je da „spoljnopolitičke odluke predsednika Trampa nikada nisu bile motivisane politikom“. Članak, koji govori o bilateralnom sastanku sa Sijem u Šenženu, trilateralni sastanak uopšte ne pominje. U izvorima koje sam mogao da pronađem nema zvanične izjave Bele kuće o trilateralnom sastanku posle rečenice Pekinga od 4. novembra.

Dakle, činjenična osnova ove kolumne je skromna. Kina je potvrdila kontakte o mogućem sastanku. Rusija, kako ćemo videti, kaže da se radi na tome, ali da ništa nije konačno. Sjedinjene Države nisu zvanično rekle ništa novo. A deo štampe već je prešao na to da ga naziva istorijskim.

Od kremaljskog nagoveštaja do „istorijskog“ samita

Odakle je ideja došla? Javni zapisi ukazuju na Moskvu, iako je ono iza kulisa, kao i obično, mutnije.

Prvo javno pominjanje usledilo je 1. septembra, posle Putinovog susreta sa Sijem na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju. Spoljnopolitički savetnik Kremlja Jurij Ušakov rekao je da je Si nagovestio da će Tramp najverovatnije doći na APEC i da je i Putin pozvan. Zatim je dodao, kako je prenela Luza u portugalskom prevodu: „Se tudo decorrer como previsto, poderá ser organizada uma reunião a três“. Ako sve bude teklo po planu, mogao bi da se organizuje sastanak u troje.

Nedelju dana kasnije Kremlj je otišao dalje. Upitan da li su Putin i Tramp tokom telefonskog razgovora razgovarali o trilateralnom sastanku u Šenženu, portparol Kremlja Dmitrij Peskov odgovorio je jednom rečju, u engleskoj verziji AFP-a: „Undoubtedly“ — „nesumnjivo“, prema AFP-u. Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Sergej Rjabkov, govoreći 6. septembra, bio je oprezniji. Moskva je uslovno otvorena, rekao je, ali „glavno pitanje svodi se na to kako će biti formulisana suština sastanka“, rečenica koja se u izvoru nastavlja pitanjem šta bi se moglo očekivati kao rezultat. Dva meseca kasnije na to pitanje i dalje nema javnog odgovora.

U septembru je Blumberg, pozivajući se na neimenovane izvore u Kremlju, objavio da Putin planira da prisustvuje sastanku lidera APEC-a u Šenženu, prvom posle 2017, dok je verovatnoća njegovog dolaska na samit G20 koji će Tramp ugostiti na Floridi, rečima izvora koje prenosi LIGA.net, „izuzetno mala“. Taj detalj je važniji nego što izgleda. Ako Putin i Tramp treba da se ove godine lično sretnu u okruženju u kojem se Putin oseća prijatno, Šenžen je očigledno mesto.

Odlučujući trenutak iza kulisa, prema Vol strit džurnalu, bio je telefonski razgovor 9. oktobra. Verzija lista, kako ju je sažela Novaja gazeta Evropa, jeste da je Putin predložio trilateralni sastanak „tokom telefonskog razgovora sa Trampom 9. oktobra“ i da je cilj bio dogovor o okončanju rata u Ukrajini pod uslovima koji odgovaraju Moskvi. Peking se, prema izvorima lista, „ne bi protivio takvom samitu ako bi i Tramp pristao“. Visoki zvaničnik Bele kuće rekao je da „Tramp nije pristao na sastanak, ali bi mogao biti otvoren za tu ideju“. Sve ovo počiva na neimenovanim izvorima u jednom izveštaju, koji su ponovili mnogi mediji. Ponavljanje nije potvrda. Ovo tretiram kao verziju Džurnala, a ne kao utvrđenu činjenicu.

Reči samog Kremlja tog dana bile su opreznije. „Još nema jasnog razumevanja ni u vezi sa samim sastankom ni sa njegovom mogućom agendom“, rekao je Peskov.

Onda se ton promenio, i to najpre u Moskvi. Ušakov je 21. oktobra rekao da se kineski domaćini „već pripremaju“ za mogući sastanak i da bi ga mogli uvrstiti u zvanični program „ukoliko okolnosti budu povoljne“. Peskov je 28. oktobra rekao novinarima, prema TASS-u kako prenosi Kaspijan post: „Postoji potencijalna spremnost sve tri zemlje da ga održe“. U istom dahu je dodao: „Međutim, još nema konačnog dogovora, niti je vreme definitivno usaglašeno“, a rečenica se nastavljala.

Trećeg novembra Fajnenšel tajms je, pozivajući se na ljude upoznate sa razgovorima, objavio da Sjedinjene Države i Rusija pritiskaju Kinu da pristane na sastanak, „ali Peking još nije doneo odluku“, kako je preneo LIGA.net. Istog dana Peskov je rekao da se „radi na organizovanju takvog sastanka i da će, nadamo se, biti finalizovan u narednih nekoliko dana“, dok je zamenik ministra spoljnih poslova Andrej Rudenko, prema TASS-u, insistirao da „konačna odluka nije doneta“. Sledećeg dana Peking je izgovorio svoju jednu rečenicu.

Kad se zapisi poređaju jedan pored drugog, pojavljuje se obrazac. Većina javnih koraka ka sastanku najavljena je, nagoveštena ili tvrđena u Moskvi; oni iza kulisa izašli su na videlo kroz Vol strit džurnal i Fajnenšel tajms. Peking se pomerio poslednji i najmanje. Vašington je rekao da je otvoren, a onda utihnuo. To ne dokazuje ko sastanak želi najviše. Ali govori nam ko priča, a pričanje je deo proizvoda.

Kako jedan izveštaj postaje deset

Pre nego što krenemo dalje, vredi zastati na tome kako je ova priča putovala, jer je način na koji je putovala deo njenog značenja.

Gotovo sve što „znamo“ o onome što se događa iza kulisa ideje o Šenženu potiče iz četiri izvora. Prvi je izveštaj Vol strit džurnala od 19. oktobra da je Putin predložio sastanak u razgovoru 9. oktobra. Drugi je izveštaj Fajnenšel tajmsa od 3. novembra da Vašington i Moskva pritiskaju neodlučni Peking. Treći je izveštaj Blumberga, zasnovan na neimenovanim izvorima u Kremlju, da Putin planira da otputuje u Šenžen. Četvrti je prikaz Franka-Valtera Štajnmajera o onome što mu je Si rekao. Svaki od njih prepričan je mnogo puta. Meduza, Novaja gazeta Evropa, TIME i dugačak spisak drugih ponovili su Džurnal. LIGA.net, Kjunghjang šinmun i Brajtbart ponovili su FT. Kyiv Independent, ZDF i Al Džazira ponovili su Štajnmajera.

Deset medija koji ponavljaju jedan izveštaj nisu deset potvrda. To je jedan izveštaj, čuven deset puta. Razlika zvuči cepidlački. Nije. Kada čitalac vidi istu tvrdnju na mnogo mesta, ona deluje utvrđeno. Kada se ista tvrdnja prati do jednog neimenovanog izvora, izgleda onako kakva jeste: kredibilan trag ozbiljnih novina, ali još ne činjenica.

Ovde je to posebno važno, jer dva takva izveštaja sa jednim izvorom ukazuju u suprotnim pravcima. Prema izvorima Džurnala, Putin od sastanka želi dogovor o Ukrajini. Prema izvoru FT-a, Rusija tamo ne očekuje suštinske pregovore o Ukrajini. Svaki je pojačan u sopstvenom krugu medija. Čitalac koji prati jedan krug dobija jedan Kremlj; čitalac koji prati drugi dobija drugačiji. Nijedan nije potvrđen drugim nezavisnim izvorom, a pošten stav je da se oba smatraju nedokazanim.

Ista disciplina važi i za zvanične izjave. Transkript Ministarstva spoljnih poslova i Global tajms razlikuju se u tome šta je Mao Ning rekla. Naslov Autluk Indije i sopstveni tekst Autluk Indije razlikuju se u tome šta je Kina potvrdila. Ništa od toga nije izmišljanje. To je obična udaljenost između zapisa i njegovog prepričavanja. Ali u priči u kojoj je najvažnija činjenica koliko je malo odlučeno, upravo na toj udaljenosti priča postaje veća nego što jeste.

Tramp: kontrola naoružanja, dizel i „veliki sporazum“

Donald Tramp je najjasnije izložio šta želi, a to se promenilo u roku od tri nedelje.

Devetnaestog oktobra, ispred Bele kuće, predstavio je sastanak kao događaj o kontroli naoružanja. „Održali bismo ga da razgovaramo o nuklearnom oružju i denuklearizaciji“, rekao je, prema Rojtersu. „Ako predsednik Si želi da ga održi, ja bih ga održao.“ Bio je otvoren u vezi s tim o čemu sastanak neće biti. „Uradio bih to ne toliko zbog Ukrajine, jer Rusija je, iskreno, bila u redu po pitanju Ukrajine“, rekao je, dodajući da je vreme da neko drugi pregovara u ime Ukrajine. O mestu održavanja bio je opušten: „Ako žele da ga održe, mislim da bi bio održan u Kini“, citirao ga je TIME. TIME je takođe objavio da je državni sekretar Marko Rubio javno nagovestio da razgovori postoje.

Okvir kontrole naoružanja nije nov. Posle jednodnevnog samita sa Sijem 24. septembra, u saopštenju Bele kuće stajalo je da se „predsednik zalagao za trilateralne pregovore o kontroli naoružanja“, prema Udruženju za kontrolu naoružanja. Tramp je istu ideju izneo i posle majskog samita u Pekingu. To je dosledna tema, i ozbiljna. Vratiću se na to zašto teško da će biti rešena u Šenženu.

Ali priča o kontroli naoružanja stoji pored jedne druge. Devetog oktobra, na dan telefonskog razgovora u kojem je, prema Vol strit džurnalu, Putin predložio trilateralni sastanak, Tramp je objavio da će Rusija snabdevati Sjedinjene Države dizelom. „Niže cene za Amerikance, posebno za naše velike poljoprivrednike, stočare i vozače kamiona, moj su najveći prioritet“, napisao je, kako je izvestio Asošijeted pres. Ministarstvo finansija izdalo je privremenu opštu licencu: „američke sankcije neće se primenjivati do aprila 2027“ na ruski dizel već utovaren u tankere tog dana. Prema AP-u, to je bila prva licenca od početka rata koja ublažava sankcije na dizel duže od standardnog roka od 30 dana. TIME je izvestio da je u istom periodu Tramp prestao da sprovodi planirane sankcije Rusiji i vršio pritisak na Kijev da prestane da napada ruske rafinerije.

Onda je došao 5. novembar. Tramp se privatno sastao sa Kirilom Dmitrijevim, Putinovim specijalnim izaslanikom, i nije hteo da kaže o čemu su razgovarali. Potom je rekao novinarima, prema Rojtersu: „Biće to veliki sporazum i obuhvatiće više od Ukrajine...“ Nastavio je: „Mogao bih čak da kažem da bi mogao da obuhvati celu Evropu.“ A zatim: „Biće to veliki, divan sporazum i svi će biti oduševljeni“, rekao je Tramp.

Poređajte ove izjave i okvir kontrole naoružanja počinje da liči na učtivu verziju šire ambicije. Devetnaestog oktobra sastanak je bio „ne toliko zbog Ukrajine“. Petog novembra predstojeći sporazum odnosio se na „više od Ukrajine“ i mogao bi „da obuhvati celu Evropu“. Ova dva stava nisu strogo protivrečna: dogovor može biti širi od Ukrajine a da ipak nije usredsređen na nju. Ali ukazuju u istom pravcu. Tramp ne opisuje tehničke pregovore o bojevim glavama. On opisuje veliku nagodbu, a Šenžen je pozornica na kojoj se velika nagodba može reklamirati.

Zašto sada? Ovde prelazim sa činjenica na tumačenje i želim da obeležim tu granicu. Nekoliko analitičara ukazuje na unutrašnju politiku. „Posle izbora za Kongres unutrašnjopolitička potreba za spoljnopolitičkom 'pobedom' je stvarna“, rekao je za Al Džaziru Inderdžit Parmar sa City St George's, University of London. Bela kuća, u Kelinoj opštoj formuli, kaže da predsednikova spoljna politika nikada nije motivisana politikom. Unutrašnji kontekst se ove nedelje oštro promenio: demokrate su osvojile kontrolu nad oba doma Kongresa na izborima 3. novembra, kako primećuje i Al Džazira. Predsednik koji do kraja mandata ima neprijateljski Kongres ima više razloga da rezultate traži u inostranstvu. Vremensko poklapanje smatram indikativnim, ali to je sve što jeste.

Tu je i redovni posao američko-kineskih odnosa, koji će biti u prostoriji bez obzira na to da li je Putin tu. Prema AP-u, očekuje se da se Tramp u Šenženu sastane sa Sijem treći put ove godine, uz „krhko trgovinsko primirje“ koje ističe u januaru. U razgovoru sa vicepremijerom He Lifengom, trgovinski predstavnik SAD Džejmison Grir pozvao je Peking da preduzme „konkretne korake kako bi u potpunosti sproveo svoje ranije obaveze“, uključujući kupovinu poljoprivrednih proizvoda, retke zemne metale i druge kritične minerale. Za Vašington je Šenžen pre svega trgovinski sastanak sa Kinom. Trilateralni sastanak je dodatak, a dodaci su obično stvar privida.

Zašto Šenžen i zašto sada

Sastanku ovakve vrste potrebno je mesto na koje sva trojica mogu da dođu bez gubitka obraza i trenutak u kojem svaki ima razlog da se pojavi. Šenžen nudi oboje, i to objašnjava dobar deo zamaha.

Za Putina je ovo mesto gotovo jedinstveno. APEC obuhvata i Sjedinjene Države i Rusiju, a ove godine domaćin je Kina. Prema neimenovanim kremaljskim izvorima Blumberga, Putin planira da dođe, dok se šansa da ode na samit G20 koji će Tramp ugostiti na Floridi opisuje kao „izuzetno mala“. Tramp je još u septembru 2025. rekao da bi rado ugostio Putina i Sija na tom G20, rekavši novinarima da bi „voleo da dođu ako žele“. Ako dva predsednika treba da se lično sretnu u narednim mesecima, verovatnije mesto je Šenžen, kamo Putin planira da ide, nego Florida, koju navodno planira da preskoči.

Za Trampa je Šenžen već u kalendaru iz drugog razloga. Glas Amerike izveštava da će sastanak sa Sijem tamo biti njihov treći bilateralni sastanak ove godine. Udruženje za kontrolu naoružanja datira prethodna dva: samit u Pekingu u maju i jednodnevni samit 24. septembra. Trgovinsko primirje između dve zemlje, kako navodi AP, krhko je i ističe u januaru. Trilateralni sastanak došao bi povrh postojeće bilateralne agende sa visokim ulozima. To ima dva efekta. Trilateralni sastanak je lakše organizovati, jer će svi ionako biti u istom gradu. I lakše ga je zadržati malim, jer se suštinski posao te nedelje obavlja negde drugde.

Za Sija je tajming test domaćinske veštine. Samit koji bi u njegov grad doveo američkog i ruskog predsednika bio bi, po mom mišljenju, retka demonstracija kineske moći okupljanja. Samit koji se pretvori u pregovore o Ukrajini kakve on ne želi, ili u nuklearne pregovore koje je odbio, bio bi suprotnost. Što sastanak više najavljuju drugi, to Si ima manje kontrole nad tim u šta će se pretvoriti. Gledano iz Pekinga, oprezna rečenica od 4. novembra liči manje na potvrdu, a više na pokušaj da se pero vrati u svoje ruke.

Postoji i kalendar posle Šenžena. Brajtbart je, prenoseći Fajnenšel tajms, objavio da se očekuje da se Tramp i Si sretnu na APEC-u i ponovo na G20 u decembru. Zajednička slika tri lidera u novembru omogućila bi svakome da nešto ponese u decembar: Trampu znak dometa, Putinu znak prihvaćenosti, Siju znak nezamenljivosti. Ništa od toga ne zahteva sporazum. Sve to zahteva fotografiju.

Putin: sastanak je nagrada

Ako su Trampovi ciljevi bar izgovoreni naglas, ruske treba rekonstruisati iz kremaljske koreografije i iz izveštavanja koje se ne može u potpunosti proveriti. Ovde su dokazi zaista u sukobu i želim da pokažem taj sukob umesto da ga razrešim po sopstvenom ukusu.

Verzija Vol strit džurnala je da Putin želi da trilateralni format dovede do sporazuma o Ukrajini koji odgovara Moskvi, bez Kijeva za stolom. Fajnenšel tajms je čuo suprotno od izvora „upoznatog sa stavom Kremlja“: da „Rusija ne očekuje suštinske pregovore o Ukrajini na mogućem samitu“. Obe tvrdnje potiču od neimenovanih izvora. Nijedna se ne može nezavisno potvrditi. Ipak, obe mogu biti delimično tačne. Rusija može želeti Ukrajinu na agendi kao princip, a da ipak ne očekuje da išta potpiše u Šenženu.

Javna linija Kremlja ukazuje u istom pravcu. O Ukrajini je Peskov rekao da je „konačno rešenje nemoguće bez učešća nekoga u Kijevu ko je spreman da preuzme odgovornost“, prema TIME-u. Pažljivo pročitano, to nije odbacivanje rešenja. To je izjava o tome šta Moskva smatra da nedostaje: ne mirovni uslovi, već sagovornik kojeg ona prihvata. To je takođe, logički, razlog zašto sastanak tri lidera bez Ukrajine sam po sebi ne može da proizvede rešenje, čak ni pod uslovima same Moskve.

Šta onda dobija Putin? Analitičari sa kojima su razgovarali AP i Al Džazira uglavnom se slažu, sa različitih političkih pozicija. „Putin ima najviše da dobije od trilateralnog sastanka lidera“, rekao je Deni Rasel, bivši visoki zvaničnik Stejt departmenta, dodajući da „Rusi očigledno stoje iza pritiska za sastanak, koji bi bio diplomatski trijumf“. Aleksandar Braterski, moskovski novinar i politički analitičar, rekao je jednostavnije: „Sastanak sam po sebi biće uspeh“, rekao je za Al Džaziru. Rekao je i: „Treba da uzmemo u obzir da imamo posla sa mnogo slabijim američkim liderom posle izbora“, tumačenje koje bi Vašington osporio, ali koje nam govori kako se sastanak predstavlja ruskoj publici.

Ovaj deo cele slike smatram najubedljivijim, i to je moj zaključak, a ne činjenica: za Kremlj je slika suština. Ruski lider kojeg Kijev opisuje kao nekoga ko izlazi iz izolacije pojavio bi se ravnopravno sa liderima dve najveće svetske ekonomije, na teritoriji druge od njih, na forumu posvećenom trgovini i rastu. Volodimir Zelenski, koji ima sve razloge da to tako vidi, rekao je to jednom rečenicom: „Nažalost, postepeni izlazak Putina iz izolacije već je počeo“. Njegove reči stigle su do engleskog kroz italijanski intervju i ukrajinski mašinski prevod, ali smisao nije sporan.

Obratite pažnju i na to kako je Rusija postupala sa publicitetom. Moskva je dala većinu javnih najava: prvo pominjanje 1. septembra, potvrdu da je tema pokrenuta u razgovoru, tvrdnju da se Kina „već priprema“, nadu da će dogovori biti finalizovani „u narednih nekoliko dana“. Peskov je 28. oktobra čak govorio o „potencijalnoj spremnosti sve tri zemlje“ u trenutku kada ni Vašington ni Peking ništa slično nisu zvanično rekli. Moje tumačenje, i to je tumačenje, jeste da je svaka najava činila sastanak malo stvarnijim u vestima i malo više pritiskala Peking i Vašington da objasne zašto ne bi došli. Govoriti u ime spremnosti drugih, po mom mišljenju, pretvara nadu u opis. To nije zločin ni zavera. To je uobičajeni diplomatski PR. Ali treba da nas učini opreznima da kremaljske izjave ne tretiramo kao neutralne opise procesa. One su i potezi u njemu. Rjabkovljevo ranije pitanje o tome kako će „biti formulisana suština sastanka“ ostalo je bez odgovora dok se objavljivala spremnost.

Postoji jedna poštena protivteža. Kremlj nije preuveličavao konačni ishod. Peskov je više puta rekao da nema konačnog dogovora. Rudenko je rekao da odluka nije doneta. U tom uskom smislu, javni zapis Moskve tačniji je od nekih naslova koje je pomogla da nastanu.

Si: nevoljni domaćin kojem treba slika

Kina je najzanimljivija od tri strane, jer je jedina koja ima jasne razloge i da želi sastanak i da ga izbegne.

Razlozi da ga želi su očigledni. Si bi bio domaćin prvog takvog sastanka, u Šenženu, kao predsedavajući APEC-a. Dejvid Šulman iz Instituta za politiku Azijskog društva, kojeg citira Fajnenšel tajms kako prenosi Kjunghjang šinmun, nazvao je mogući samit „izvanrednim diplomatskim dostignućem“ koje bi Siju omogućilo da se predstavi kao odgovoran i važan lider. Sun Jun iz Stimson centra sažela je računicu Pekinga u jednu rečenicu: „Kina želi sliku, ali ne i troškove“.

Troškovi su jednako jasni. Prvi je Ukrajina. Kako ističe Eva Zajvert iz Instituta Merkator za kineske studije, Kina odavno kaže da svaki mirovni proces treba da uključi i Rusiju i Ukrajinu, a samit spoljnih sila koje odlučuju o budućnosti Ukrajine bio bi u suprotnosti s tim. Zajvert je to rekla direktno, ističući da bi takav sastanak bez Kijeva potkopao proklamovane stavove Kine, i dodajući da je „Kina imala koristi od toga što je sa Vašingtonom i Moskvom imala posla odvojeno“. Trougao u jednoj prostoriji uklanja prednost tačke u kojoj se dve linije susreću odvojeno.

Drugi trošak je agenda koju Tramp želi. „Trampovo insistiranje da smanjenje nuklearnog naoružanja stavi na vrh agende problematično je za Kinu“, napisala je Zajvert. Peking godinama odbija trilateralne pregovore o kontroli naoružanja. Samit koji Vašington predstavlja kao sastanak o denuklearizaciji stavio bi Kinu pred izbor da kaže „ne“ na sopstvenom tlu ili da kaže „da“ pregovorima koje je odbijala.

Treći trošak je sam samit. APEC je ekonomski izlog Pekinga. Trilateralni politički spektakl, upozorila je Zajvert, mogao bi na kraju da „dominira APEC-om na račun ekonomske agende Pekinga“. Za domaćina postoji razlika između uspešnog samita i samita koji će ostati upamćen po nečem drugom.

Šta je sam Si rekao? Ovde zavisimo od jednog svedoka. Nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer sastao se sa Sijem u Pekingu 30. oktobra. Dva dana kasnije, na nemačkoj javnoj televiziji, opisao je razgovor. Prema Štajnmajeru, Si nije video „keinerlei Vorbereitung für einen Ukraine-Gipfel unter Beteiligung der USA, Russlands und Chinas“ — nikakvu pripremu za samit o Ukrajini uz učešće SAD, Rusije i Kine. Si je takođe rekao, kako je Štajnmajer preneo, „dass dies ein europäischer Konflikt sei, bei dem die Europäer mit am Tisch sitzen müssten“ — da je ovo evropski sukob za čijim stolom moraju sedeti i Evropljani. Štajnmajer je opisao vidljivu „iritaciju“ na Sijevom licu kada je tema pokrenuta. Al Džazira, prenoseći isti prikaz, dodaje važan detalj: prema Štajnmajeru, Si je rekao da će se tri predsednika verovatno sastati u Šenženu, ali ne da bi razgovarali o Ukrajini. U izvorima koje sam mogao da pronađem nema kineskog saopštenja o ovom razgovoru, pa je ovo Štajnmajerova verzija, a ne proveren zapis Sijevih reči.

Na prvi pogled, ovo protivreči i Ušakovljevoj tvrdnji da se Kina „već priprema“ i sopstvenoj potvrdi kontakata iz Pekinga četiri dana kasnije. Ne mislim da protivreči, a Štajnmajerov prikaz, kako ga prenosi Al Džazira, podržava takvo čitanje. Njegov prikaz odnosi se na samit o Ukrajini. Izjave Ušakova i Mao Ning odnose se na sastanak. Kina može da se priprema da ugosti tri lidera, a da odbija da bude domaćin pregovora o Ukrajini. Takvo čitanje uklapa se u sve tri izjave. Uklapa se i u upozorenje Sun Jun da će „Kina morati da upravlja ruskom manipulacijom“, odnosno verovatnim pokušajem Moskve da iskoristi sastanak kako bi Peking i Vašington privukla svojim stavovima o Ukrajini. Bila je otvorena u vezi s tim šta Kina neće raditi: „Kina se takođe ne bi upuštala u pregovore o kontroli naoružanja niti u razgovore o Ukrajini ili Iranu“, osim svog standardnog poziva na mir.

Taj poziv ima ustaljen oblik. U Savetu bezbednosti UN u avgustu, kineski ambasador Fu Cung rekao je da su „dijalog i pregovori jedini održiv način za rešavanje ukrajinskog pitanja“ i pozvao na „sveobuhvatan, trajan i obavezujući mirovni sporazum“. Kritičari u Vašingtonu ulogu Kine čitaju manje blagonaklono. Informativni pregled Komisije za ekonomsku i bezbednosnu reviziju odnosa SAD i Kine, savetodavnog tela Kongresa, opisuje partnerstvo kao „strukturno asimetrično, pri čemu Rusija sve više zavisi od Kine“ i navodi da „roba dvostruke namene iz Kine i Hongkonga održava ruske programe naoružanja uprkos zapadnoj kontroli izvoza“. To je procena američkog državnog tela, a ne neutralna, ali objašnjava zašto je neutralnost Pekinga sporna i zašto bi se zajednička fotografija tri lidera u Kijevu i Briselu čitala sasvim drugačije nego u Pekingu.

Ovde dolazi paradoks ove kolumne. Mnogi u Evropi plaše se sastanka kao dogovora preko njihovih glava. Ipak, akter koji se, prema jedinom svedočenju koje imamo, opire pretvaranju sastanka u samit o Ukrajini nije Vašington i nije Brisel. To je Peking, kako Štajnmajer opisuje Sijev stav. Sijeva nevoljnost štiti pre svega njegove sopstvene interese: njegovu neutralnost, njegove odvojene kanale, njegov ekonomski samit. Ali u ovom trenutku ona se ujedno pokazuje kao najjača kočnica formata kojeg se Evropljani najviše plaše.

U stavu koji je Štajnmajer opisao postoji i dodatna ironija. Godinama su evropske vlade pozivale Peking da iskoristi svoj uticaj na Moskvu kako bi pomogao da se rat okonča. Sada je, prema rečima nemačkog predsednika, Sijev odgovor na ideju samita velikih sila o Ukrajini bio da Evropljani moraju biti za stolom. Bilo da to odražava princip ili pogodnost, a možda i jedno i drugo, to evropskim prestonicama daje argument koji su same teško uspevale da iznesu: da se rešenje evropskog rata ne može osmisliti bez Evrope. Bilo bi mudro da ga iskoriste, i to pre 18. novembra, a ne posle.

Ovde je potrebna ograda, jer ona ograničava sve što sam rekao o Kini. Kineski glas u ovoj priči je tanak. Imamo dve rečenice Ministarstva spoljnih poslova, jedan sporan red u državnim novinama i prikaz privatnog razgovora od strane nemačkog predsednika. Nisam pronašao nijednog kineskog analitičara koji je javno govorio. Ono što mislimo da Kina želi u velikoj meri je ono što strani posmatrači misle da Kina želi. To je praznina i čitaoci treba da u skladu s tim odmere moje zaključke o Pekingu.

Nuklearno pitanje na koje Šenžen ne može da odgovori

Trampov okvir kontrole naoružanja zaslužuje da bude shvaćen ozbiljno pod sopstvenim uslovima, jer je problem na koji ukazuje stvaran.

Poslednjeg sporazuma koji je ograničavao američki i ruski nuklearni arsenal više nema. Novi START istekao je u četvrtak, 5. februara 2026, „bez ikakvog dogovora između njih o tome šta bi trebalo da usledi“, izvestio je Rojters. Potpisan 2010, ograničavao je svaku stranu na 1.550 raspoređenih bojevih glava i 700 raspoređenih raketa i bombardera, prema AP-u. Inspekcije su prestale 2020. i nikada nisu nastavljene.

Rusija kaže da će se za sada držati starih ograničenja, pod jednim uslovom. „Moratorijum koji je proglasio predsednik ostaće na snazi sve dok SAD ne prekorače ta ograničenja“, rekao je ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ruskom parlamentu u februaru. Trampov stav još pre isteka sporazuma bio je da svaki novi dogovor mora da uključi Peking. „Kina bi trebalo da bude deo sporazuma“, rekao je za Njujork tajms, kako je preneo AP. Lavrovljeve reči, kao i većina ruskih citata u ovoj kolumni, engleska su verzija agencije koja ih je prenela. Odgovor Kine, koji ponavlja njeno Ministarstvo spoljnih poslova, jeste da je njen arsenal mnogo manji i da se u ovoj fazi neće pridružiti pregovorima o razoružanju. Mao Ning je rekla da je traženje da se Kina pridruži „ni pravedno, ni razumno, ni realno“, kako je izvestio Njujork tajms. Isti izveštaj navodi da je Si pomerio Kinu dalje od njene dugogodišnje doktrine „minimalnog odvraćanja“, da Kina „ubrzano gradi svoj nuklearni arsenal“ i da se „opire postavljanju ograničenja na razvoj svog nuklearnog oružja“.

Koliko je manji zavisi od toga šta se broji, a brojke se često navode nemarno. Udruženje za kontrolu naoružanja piše da „Rusija i Sjedinjene Države imaju svaka više od 5.000 komada nuklearnog oružja, dok Kina ima više od 600“. Godišnjak Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira za 2026, kako ga sažima Interesting Engineering i LIGA.net, procenjuje vojne zalihe na oko 4.400 bojevih glava za Rusiju, oko 3.700 za Sjedinjene Države i oko 620 za Kinu. Dva skupa brojki mere različite stvari: u jednom slučaju ukupno oružje uključujući povučene bojeve glave, u drugom zalihe dodeljene vojsci. Oba se slažu u onome što je važno za diplomatiju. Kineski arsenal brzo raste, a i dalje je nekoliko puta manji od svakog od druga dva. Sažetak SIPRI godišnjaka na LIGA.net nosio je naslov „SIPRI: Kina širi svoj nuklearni arsenal brže od bilo koje druge zemlje“, a brojke iz godišnjaka koje navodi pokazuju rast Kine sa 600 na 620 bojevih glava za godinu dana. Prema čitanju istih podataka od strane Interesting Engineering, raspoređene su samo 34 kineske bojeve glave. Sopstveno saopštenje za javnost SIPRI-ja potvrđuje „oko 620 nuklearnih bojevih glava“ za Kinu i upozorava da s nestankom Novog START-a „raste neizvesnost u pogledu budućeg nivoa strateških nuklearnih snaga SAD i Rusije“.

To je srž kineskog odbijanja, i ono iz ugla Pekinga nije iracionalno. Trilateralni sporazum koji bi zamrznuo arsenale na današnjem nivou zacementirao bi američku i rusku nadmoć. Sporazum koji bi Kini dozvolio da raste ka paritetu teško bi se prodao u Vašingtonu. Nema očiglednog broja koji bi sva trojica mogla da prihvate, a sastanak lidera ga neće stvoriti. To je moja analiza, a ne prenesena činjenica, ali proizlazi iz brojki koje navode obe strane.

Zbog tog jaza trilateralna ideja je već propadala. Tokom prvog mandata Tramp je predlagao trilateralne razgovore dok se približavao prvobitni rok isteka Novog START-a. Kina je odbila. Poređenje sa današnjim stanjem je korisno, ali prestaje da važi u dve tačke. Godine 2020. predlog se odnosio na razgovore zvaničnika, a ne na sastanak lidera. I 2020. Novi START je još bio na snazi, pa je postojao okvir koji je mogao da se produži. Danas nema šta da se produži, a predlog je da se počne od vrha, sa tri lidera i bez pripremljenog teksta.

Čini se da je i sam Tramp svestan prepreke. U intervjuu za Njuzmaks 15. oktobra rekao je da je Peking „verovatno manje sklon“ da se pridruži, prema TIME-u. „Cela stvar je šteta, jer bih voleo da denuklearizujem ako je moguće“, dodao je.

Dakle, najuvaženiji razlog za sastanak ujedno je i onaj koji će tamo najverovatnije ostati bez rezultata. Ozbiljnu kontrolu naoružanja prave delegacije mesecima, sa režimima verifikacije i definicijama toga šta se računa kao bojeva glava. Sastanak lidera može da pokrene takve razgovore. Ne može da ih zameni. Ako Šenžen donese zajedničku izjavu u kojoj se trojica dogovore, na primer, da razgovaraju o strateškoj stabilnosti, to bi nešto vredelo. Ne bi bila denuklearizacija i ne bi trebalo tako da se izveštava.

Ukrajina i Evropa: tema, a ne stolica

Postoje dve strane čija se budućnost najčešće pominje u vezi sa ovim sastankom, a nijedna nije pozvana.

Stav Ukrajine najlakše je izložiti. U intervjuu za Korijere dela sera predsednik Zelenski rekao je da pitanje nije samo da li će se trojica sastati sa Ukrajinom ili bez nje. „Međutim, ako je Ukrajina predmet pregovora, voleli bismo da Ukrajina bude konsultovana“, rekao je, u mašinskom prevodu LIGA.net-a. To je skroman zahtev. To nije zahtev za pravo veta, pa ni za stolicu. To je zahtev da budu pitani.

Njegov ministar spoljnih poslova bio je oštriji. Andrij Sibiha napisao je na mreži X da bi sastanak Ukrajine, Sjedinjenih Država i Rusije mogao da pomogne da se rat brže okonča, dok bi trilateralni sastanak SAD, Rusije i Kine, njegovim rečima koje citira TIME, „ohrabrio Putina da nastavi ovaj rat“. Slagali se ili ne, argument ima jasnu logiku. Sastanak koji Moskvu nagrađuje priznanjem, a da od nje ništa ne traži na bojnom polju, snižava cenu nastavka rata.

Stavite te reči pored Trampovih. Devetnaestog oktobra rekao je da je vreme da neko drugi pregovara u ime Ukrajine. Petog novembra rekao je da će predstojeći sporazum „obuhvatiti više od Ukrajine“ i da „bi mogao da obuhvati celu Evropu“. Ne čitam to kao plan da se bilo šta deli. Čitam to kao govornu naviku u kojoj su Ukrajina i Evropa predmeti sporazuma, a ne njegove strane. Ta navika je prava priča, i nije nastala sa ovim sastankom.

Postoji čudna simetrija u onome što su Vašington i Moskva govorili o tome ko treba da govori u ime Kijeva. Tramp je rekao da je vreme da „neko drugi“ pregovara u ime Ukrajine. Peskov je rekao da je rešenje nemoguće bez „nekoga u Kijevu ko je spreman da preuzme odgovornost“. Obe izjave govore o zameni ili zaobilaženju postojećeg ukrajinskog rukovodstva. Nijedna ne kaže ko bi taj neko bio, niti kojim postupkom bi ga Ukrajinci izabrali. Ne tvrdim da su dve prestonice koordinisale ove formulacije; za to nema dokaza. Ali podudarnost vredi primetiti, jer opisuje položaj u kojem bi se Ukrajina našla kada bi se sastanak okrenuo njenoj budućnosti: o njoj raspravljaju drugi, dok se njeni izabrani predstavnici tretiraju kao problem, a ne kao strana.

Zato je Zelenskijev zahtev da bude konsultovan važniji nego što njegove skromne reči nagoveštavaju. Strana sa kojom se konsultuje može da kaže „ne“. Strana koja se samo obaveštava ne može.

Stav Evrope, začudo, do nas je stigao uglavnom preko Kine. Štajnmajer, a ne Brisel, doneo je rečenicu, na nemačkom, da je ovo „ein europäischer Konflikt“, evropski sukob za čijim stolom moraju sedeti Evropljani, i pripisao ju je Siju. U izvorima koje sam pronašao za ovu kolumnu nema skorašnje zvanične izjave rukovodstva Evropske unije o ideji Šenžena. Prazninu su popunili analitičari. „Evropske vlade moraju i dalje da insistiraju na učešću Ukrajine u svim razgovorima“, napisala je Zajvert. Činjenica da evropsku politiku prema sastanku o Evropi iznose nemački predsednik koji citira kineskog lidera i istraživački centri govori nešto neprijatno o težini Evrope u ovom trouglu.

Važno je i ko nije govorio. U izvorima pregledanim za ovu kolumnu nijedna institucija ili zvaničnik Evropske unije nije citiran o ideji Šenžena, iako bi se sastanak ticao rata na granici Unije. To se može promeniti pre 18. novembra. Ako se ne promeni, Evropa će izlaganje svog stava prepustiti nemačkom šefu države koji prenosi kineskog lidera i analitičarima u Berlinu i Vašingtonu.

Reč o glasovima koji potpuno nedostaju. Nisam pronašao citate ljudi koji bi živeli sa posledicama: Ukrajinaca u gradovima pod napadima, Rusa čiju ekonomiju oblikuju sankcije, kineskih proizvođača čija tržišta zavise od trgovinskog primirja, niti stanovnika Šenžena koji će biti domaćini samita. To odsustvo nije neobično za diplomatiju samita, o kojoj se izveštava gotovo isključivo kroz zvaničnike i analitičare. Ali vredi ga imenovati, jer oblikuje šta se računa kao „istorijski“ ishod. Za ljude izvan prostorije test sastanka neće biti fotografija. Biće to da li se išta menja na frontu, u cenama ili u riziku od upotrebe nuklearnog oružja.

Da li je ovo Jalta 2?

Poređenje se pravi toliko često da sada oblikuje način na koji se o sastanku raspravlja, pa zaslužuje pošten test. To nije samo evropski strah. U Moskvi je Pjotr Tolstoj, koji predsedava odborom za spoljne poslove ruskog parlamenta, opisao sastanak kao put ka novoj Jalti, prema Al Džaziri. Za bar jednu stranu, analogija je težnja.

Iskušenje je razumljivo. Na Jalti, na Krimu, od 4. do 11. februara 1945, Frenklin D. Ruzvelt, Vinston Čerčil i Josif Staljin rešavali su pitanja posleratnog poretka Evrope. Između ostalog, kako sažima Britanika, „Nemačka će biti podeljena na okupacione zone kojima će upravljati američke, britanske, francuske i sovjetske snage“. Te odluke imale su posledice za zemlje kojih nije bilo u prostoriji. Danas bi se tri lidera mogla sastati u Kini dok se rat u Ukrajini nastavlja, a američki predsednik govori o sporazumu koji obuhvata „celu Evropu“. Slika velikih sila koje odlučuju o sudbini manjih snažna je i nije bez osnova.

Ali poređenje prestaje da važi u nekoliko tačaka, i one su važne. Jalta je bila konferencija ratnih saveznika koji su bili pred porazom zajedničkog neprijatelja i mogli su da odlučuju o okupaciji njegove teritorije. Ništa od toga ovde ne važi. Kina nije strana u ratu u Ukrajini. Tri lidera nisu saveznici; Sjedinjene Države i Kina su, po mojoj karakterizaciji, glavni strateški rivali jedna drugoj. I nema pripremljene agende. Kako je LIGA.net preneo iz Fajnenšel tajmsa, „jedna od glavnih prepreka trilateralnom samitu i dalje je dogovor o agendi“. Jalta bez protokola nije Jalta.

Neki od najpažljivijih posmatrača potpuno odbacuju poređenje. Samit, rekla je Sun Jun za AP, „ne treba izjednačavati sa tri velike sile koje dele svet“. Drugi vide drugačiju vrstu raskida. Inderdžit Parmar rekao je za Al Džaziru da pravi rizik „nije formalni sekretarijat G3“, već normalizacija dogovora velikih sila koji se prave uz malo konsultacija sa zemljama koje su najviše pogođene. Trilateralni sastanak nazvao je „jasnim raskidom sa obrascem posle 1945“. Ciporah Frid iz Hadson instituta, koja piše iz sasvim drugačije političke tradicije, iznela je srodnu misao: samit bez presedana mogao bi da pokaže domet Vašingtona, „ali bi mogao da otkrije i sve veći jaz između američke moći i njenog kredibiliteta“.

Evo mog stava, i iznosim ga kao mišljenje. Opasnost Šenžena nije nova mapa. Ništa u dokazima ne ukazuje na to da se trojica mogu dogovoriti oko nje, a, prema Štajnmajerovom prikazu, Si ne vidi pripremu za samit o Ukrajini. Opasnost je metod. Ovde dugujem Parmaru, koji je istu misao rekao kraće: rizik nije formalna G3, već navika. To je normalizacija stila diplomatije u kojem se lideri prvo sastanu, a suštinu traže posle, u kojem pitanje „šta će odlučiti?“ zamenjuje pitanje „hoće li se zajedno fotografisati?“ i u kojem se oni kojih se to tiče obaveštavaju naknadno. Parmar je u pravu što u tome vidi raskid. Frid je u pravu da to otkriva jaz između moći i kredibiliteta. Sun je u pravu da to nije podela sveta. Sve troje može biti istovremeno tačno, i mislim da jeste.

Izraz „Jalta 2“ ima i sopstvenu cenu. Čini da sastanak zvuči većim nego što jeste, i time služi upravo onom akteru koji najviše želi da izgleda veliko. Ako želimo da se odupremo naduvavanju jedne prilike za fotografisanje u svetski poredak, treba da pazimo da ga ne naduvavamo sami.

Najjači prigovor: bolje razgovarati nego ne

Poštena kolumna mora da odgovori na najbolji argument protiv sebe, a postoji jedan jak.

Glasi ovako. Tri najveće nuklearne sile na svetu nemaju međusobni sporazum o kontroli naoružanja. Poslednji između Vašingtona i Moskve istekao je u februaru. Tri lidera, kako primećuje Al Džazira, nikada nisu vodila zvanične razgovore zajedno. U takvim uslovima svaki kanal na vrhu bolji je od nijednog. Čak i sastanak bez pripremljene agende može otvoriti vrata razgovorima koje će zvaničnici potom pretvoriti u suštinu. A skeptici se mogu jednostavno prevariti u pogledu ishoda. „Mislim da će se dogoditi. Pitanje je format i sadržaj“, rekla je Sun Jun za AP, a ona nije poklonik tog formata. Ako se sastanak održi i dovede do dijaloga o strateškoj stabilnosti, kritičari će izgledati glupo.

Većinu ovoga prihvatam. Razgovarati je bolje nego ne razgovarati, a sastanak koji bi pokrenuo ozbiljan rad na nuklearnom riziku vredeo bi svoje fotografije mnogostruko. Moj prigovor je uži. Nije protiv sastanka. Protiv je prodavanja sastanka kao istorije pre nego što ima ikakav sadržaj, i protiv asimetrije u onome što bi svaka strana ponela kući. Slika je zagarantovana onog trenutka kada trojica stanu jedan pored drugog. Suština nije. Strana koja najviše dobija od same slike jeste ona koja se za nju najviše zalagala. „Ali ove prilike za fotografisanje imaju opadajući diplomatski učinak“, rekao je za AP Kreg Singlton iz Fondacije za odbranu demokratija. „Spektakl može biti istorijski a da ne proizvede ništa naročito značajno.“

Postoji i dodatna verzija prigovora koja zaslužuje odgovor. Trampov stil diplomatije, rekli bi njegovi branioci, uvek je počinjao od vrha. On se prvo sastane, uplaši ili polaska sagovornike da bi se pokrenuli, a detalje prepusti drugima. Njegove pristalice mogu da ukažu na njegovo sopstveno predviđanje, posle sastanka sa Dmitrijevim, o „velikom, divnom sporazumu“. Možda je, kaže argument, odsustvo agende odlika, a ne mana.

Zapis ove konkretne epizode za sada ne podržava taj optimizam. Sami ruski zvaničnici kažu da nema dogovora i nema jasnog razumevanja agende. Kineski lider, prema Štajnmajerovom prikazu, odbacuje samit o Ukrajini. Kineska vlada odbacuje trilateralne nuklearne pregovore. Metodu koji počinje od vrha i dalje je potrebno da ljudi na vrhu žele istu stvar. Prema dokazima, ne žele. To bi se moglo promeniti za dve nedelje. Ako se promeni, sastanak će zaslužiti svoj pridev.

Odgovor na prigovor, dakle, nije „nemojte se sastajati“. Odgovor je „sastanite se, ali sastanak sudite po onome što proizvede, a ne po tome ko prisustvuje“. Taj standard zvuči očigledno. Sudeći po naslovima iz protekle nedelje, nije.

Šta pratiti pre Šenžena

Predviđanje samita je nezahvalan posao, pa neću predviđati. Umesto toga, evo četiri scenarija, uslova pod kojima bi se svaki dogodio i signala koji bi nam rekli u kojem smo. Ovo su scenariji, a ne nalazi.

Formalni trilateralni sastanak sa etiketom kontrole naoružanja. Za to bi bilo potrebno da Kina prihvati agendu u kojoj Ukrajina nije glavna tema, a nuklearna ograničenja nisu obavezujuća, možda uokvirenu kao „strateška stabilnost“. Signal bi bila najava sastanka i njegovih tema od strane kineskog Ministarstva spoljnih poslova ili Bele kuće pre 18. novembra.

Neformalni susret ili zajednička fotografija na marginama. To se događa kada sva trojica dođu, ali agenda nije dogovorena. Signal bi bio jezik o „sastanku“ ili „razgovoru“ bez programa i izjave koje se u svakoj prestonici razlikuju u pogledu toga o čemu se razgovaralo.

Samo bilateralni sastanci. Tramp i Si, Si i Putin, možda Tramp i Putin, ali bez trilateralnog formata. To bi bio ishod ako Peking odbije. Signal bi bile kineske izjave koje govore samo o bilateralnim sastancima, dok Kremlj govori o susretu Putina i Trampa.

Nikakav sastanak. Ako Putin ili Tramp ne otputuju, ili ako razgovori oko Ukrajine u međuvremenu propadnu. Signal bi bio izostanak zvanične kremaljske najave putovanja i raspored Bele kuće bez trilateralnog sastanka.

Kako čitalac da razlikuje ove scenarije narednih dana? Pomažu tri mala testa. Prvo, pogledajte ko najavljuje. Najava samo iz Moskve govori nam šta Moskva želi; najava kineskog Ministarstva spoljnih poslova ili Bele kuće govori nam šta je domaćin ili drugi gost prihvatio. Drugo, pogledajte imenicu. „Sastanak“, „razgovori“, „razgovor“ i „samit“ u diplomatskom jeziku nisu sinonimi, a izbor reči u svakoj prestonici pokazaće koliko je svaka spremna da se obaveže. Treće, tražite teme. Sastanak najavljen sa temom, bilo da je to „strateška stabilnost“, „trgovina“ ili „Ukrajina“, ima sadržaj. Sastanak najavljen bez teme verovatno će biti upravo fotografija na koju ova kolumna upozorava.

Nijedan od ovih testova ne zahteva insajderske izvore. Zahtevaju samo pažljivo čitanje zvaničnih izjava i njihovo poređenje među prestonicama, što je upravo ono što većina izveštavanja protekle nedelje nije činila.

A evo šta i dalje ne znamo. Nema zvanične izjave Bele kuće o trilateralnom sastanku posle 4. novembra. Nema zvanične potvrde Putinovog putovanja, samo Blumbergovi neimenovani izvori. Nema kineskog saopštenja o Sijevom razgovoru sa Štajnmajerom. Niko nije objavio agendu. I ne znamo o čemu su Tramp i Dmitrijev razgovarali 5. novembra. Svaki članak koji vam kaže više od ovoga, na današnji dan, kaže vam više nego što zapis pokazuje.

Slika i cena

Dozvolite da se vratim na rečenicu od koje je ovo počelo. „Kina je u komunikaciji sa relevantnim stranama u vezi sa sastankom tri šefa država.“ To je pažljiva rečenica. Ništa ne obećava. Nikoga ne imenuje. Peking je izabrao te reči, verujem, upravo zato što želi da zadrži sve opcije otvorenim: da bude domaćin, da odbije ili da ugosti nešto manje od onoga što Moskva reklamira.

Ostatak sveta je nije pažljivo pročitao. Pročitao je „istorijski“. To je prva lekcija ove priče, i ona je o nama, a ne o njima. Svaki akter u ovoj drami ima interes u tome kako će sastanak biti opisan. Moskva želi da izgleda kao povratak za glavni sto. Vašington želi da izgleda kao liderstvo u pitanju nuklearnog rizika i, možda, kao uvod u „veliki, divan sporazum“. Peking želi sliku bez cene. Štampa, koja bi trebalo da bude jedini akter bez sopstvenog uloga, prečesto je isporučivala pridev koji je bio potreban samo jednom od njih.

Koliko možemo biti sigurni u sve ovo? Moja ukupna sigurnost u glavni nalaz je srednja. Visoka je u pogledu onoga što je Kina rekla i činjenice da ništa nije dogovoreno: to počiva na zvaničnom transkriptu i izjavama svih strana. Niža je u pogledu onoga što svaki lider privatno želi, jer to počiva na anonimnim izveštajima Vol strit džurnala i Fajnenšel tajmsa, koji se međusobno ne slažu, i na prikazu jednog nemačkog predsednika o jednom razgovoru. Čitalac bi trebalo da se mojih zaključaka o motivima drži labavije nego mojih zaključaka o rečima.

Druga lekcija tiče se samog sastanka. Prema dokazima, tri lidera nemaju zajednički cilj. Tramp govori o bojevim glavama i velikoj nagodbi. Putinovi ciljevi su u izveštavanju sporni, ali sam sastanak je za njega dobitak šta god da se na njemu dogodi. Si želi da bude domaćin a da ne plati ni za Ukrajinu ni za nuklearna ograničenja. Kada tri strane žele različite stvari, ono što zajedno proizvedu obično je ono što najmanje košta: slika. Diplomatija koja sliku meša sa ishodom nagrađuje onoga kome je slika najpotrebnija. Prema dokazima dostupnim danas, to je Vladimir Putin.

Ovo nije prigovor nijednom pojedinačnom mediju. Vest AP-a koja je ovoj nedelji dala naslov sadrži i rečenicu „Nothing is set“ i citira analitičare koji sumnjaju da bi sastanak išta proizveo. Informacija je bila tu. Naglasak je bio negde drugde. Novinarstvo ne izveštava samo o tome šta lideri rade. Ono odlučuje i koje reči putuju. U priči izgrađenoj oko slike, reč „istorijski“ nije ukras. Ona je deo slike.

Treća lekcija tiče se onih kojih nema. Ukrajina je skromno zatražila da bude konsultovana. Stav Evrope stigao je do sveta kroz privatnu primedbu kineskog lidera nemačkom predsedniku. Ljudi koji bi snosili posledice nigde nisu citirani. Ako se sastanak održi, mera za njega trebalo bi da bude jednostavna: da li se za njih išta promenilo?

Ništa od ovoga ne znači da sastanak mora da propadne, niti da oni koji ga žele postupaju u lošoj nameri. Lideri se sastaju jer sastanci mogu da promene ono što godine kontakata na nižem nivou ne mogu. Ako trojica iskoriste Šenžen da započnu pravi razgovor o nuklearnom riziku, ili da ukrajinskom rešenju daju okvir u kojem Kijev i Evropa imaju reč, biće mi drago što sam bio previše skeptičan. Test nije teško formulisati. Pre sastanka: agenda koju je najavilo više od jedne prestonice. Posle njega: nešto zapisano što ljudi izvan prostorije mogu da pročitaju, procene i, ako su Ukrajinci, prihvate ili odbiju.

Zato pratite Šenžen. Pratite šta će biti najavljeno pre 18. novembra i ko će biti u prostoriji kada se pomene Ukrajina. I ako 19. novembra vidite tri lidera kako stoje zajedno ispod zastave APEC-a, setite se da je fotografija činjenica. Istorija je ono što dolazi posle nje.