Jutarnja oluja nad Starim kontinentom

U vedro jutro 27. maja vazduh nad Beogradom ispunila je nemirna energija: prvi zraci sunca klizali su po kaldrmi dok je grad tresao huk zahtevnih glasova. Građanske inicijative obrušile su se na kabinet premijerke Ane Brnabić sa molbom da otkrije koga smatraju „svojim“, a koga – „strancem“ među kandidatima za Regulatorno telo za medije, podsećajući da transparentnost nije opcija već temelj demokratije (N1).

Gotovo istovremeno u Novom Sadu dekanka Pravnog fakulteta, nežno ali čvrsto, pozvala je profesore i studente da se suzdrže od partijske agitacije tokom predavanja, naglašavajući važnost očuvanja akademske slobode (N1). Premda razdvojene stotinama kilometara, obe scene svedoče o jedinstvenom porivu: društvo odbija da ćuti.

Ipak, beskompromisni glas građana sudara se sa stvarnošću u kojoj nalepnice „naš“ i „tuđ“ postaju pečati, a odstupanje od zvanične linije ugrožava karijeru. Ministar za radna prava i aktivista Bojan Janković otvoreno kaže: „Kada vam kažu da ste ‘svoj’ ili ‘tuđ’, to znači da vam je sloboda izražavanja ukinuta“ – a njegov izveštaj na N1 odjekuje kao snažan signal da strah ponovo postaje sredstvo vlasti (N1).

Istovremeno, istraživački centar „Srce“ objavljuje zastrašujuću statistiku: zemlja gubi više od 46.000 ljudi godišnje zbog emigracije i niske nataliteta, a prema izveštaju na Nova.rs, nadležna ministarstva više se bave pripremom televizijskih nastupa nego konkretnim merama podrške mladim porodicama i seoskim lekarima (Nova.rs).

Na talasu ovih zabrinutosti studentska zajednica odbila je da ostane po strani. Fakultet dramskih umetnosti poslao je otvoreno pismo premijerki u kojem zahteva zaštitu doktorantkinje Vanje Šibalić od kontinuiranih napada i poštovanje akademskih prava svakog studenta, ističući da optužbe za sukob interesa i manipulacije – glasine nabuđene insinuacijama – ostaju puka bezdokazna tvrdnja (Nova.rs).

U užičkom parlamentu poverenje u vlast raspalo se još brže: poslanici nisu mogli da usvoje dnevni red zbog sporova oko interesa jednog člana vladajuće Srpske napredne stranke, koji je istovremeno obavljao funkciju predsednika Saveta mesne zajednice „Ravni“ – tipičan primer kako lične ambicije potkopavaju javne institucije (Nova.rs).

Kada Zorana Mihajlović, bivša ministarka a sada kolumnistkinja, upoređuje studente sa ludistima iz 19. veka – koji su mašine smatrali krivcem za nezaposlenost – ona ne samo da osuđuje mlade, već izjednačava zahtev za promenom sa „pseudo-anarho-totalitarnim ideologijama“ (Nova.rs). Ironično, reči kojima je trebalo ugušiti protest samo dolivaju ulje na vatru: studentima ima čime da se ponose, dok oni koji ih pokušavaju ućutkati imaju sve manje kontrargumenta.

Usred ovih unutrašnjih oluja, Srbija ne gubi iz vida svoj spoljnopolitički kurs. Grčka je započela modernizaciju prelaza Evzoni, proširujući trake za kontrolu i unapređujući infrastrukturu kako bi ubrzala protok srpskih turista – potez koji ne samo da olakšava putovanja građana, već obećava i jačanje ekonomske povezanosti obe strane granice na duge staze (Nova.rs).

U međuvremenu, „tihi zatvor“ Padinska Skela neočekivano je dospeo u žižu javnosti: Nova.rs je objavio šokantno istraživanje o psihološkom i fizičkom zlostavljanju 75-godišnjeg Stanimira Brajkovića od strane cimerā. Trojica su optužena za ubistvo – njegovo telo nosilo je višestruke prelome, podlive, pa čak i tragove seksualnog nasilja (Nova.rs). Ako država nije u stanju da zaštiti čak ni zatvorenike, kako možemo verovati da će obezbediti pravdu na državnom nivou?

Istovremeno, priroda šalje sopstvene signale upozorenja: Al Jazeera Balkans izveštava o katastrofalnom padu populacije pčela u Srbiji – ekstremne suše i nedostatak polena prepolovili su broj oprašivača u jednoj sezoni, ugrožavajući buduće useve i uzrokujući rast cena hrane (Al Jazeera Balkans). U ovim klimatskim nasrtajima nema politike, ali žrtve – baštovani i poljoprivrednici – sve češće postavljaju pitanje: ko će odgovarati za rod?

Nit koja prožima naše dane jeste borba za transparentnost i pravdu, ravnoteža između suvereniteta i evropskih perspektiva. Pisma i peticije, protestne šetnje i istraživački članci stapaju se u jedinstveni glas društva koje se bori za pravo na informisanost i bezbednost. I, uprkos svemu, Srbija ne ćuti: ona viče, piše i zahteva, poput blagog vetra koji je najavio pravu oluju već u srcima njenih građana.