Od šimpanzi do institucija

U članku „Kad se u nama probudi šimpanza“ (Covalent Bond, 2025), vaš pokorni sluga je uverljivo pokazao da masovno ponašanje ljudi direktno zavisi od bioloških predispozicija i, što je još važnije — od trenutnog okruženja. Genetske osobine, nivo pretnje, osećaj sigurnosti — sve to utiče na to koje se strategije ponašanja aktiviraju u društvu: sklonost ka agresiji ili altruizmu, dominaciji ili poverenju. Ovi mehanizmi, nasleđeni od naših prapredaka primata, ispoljavaju se u razmeri zajednica i nalaze institucionalni izraz u oblicima vlasti, vrstama upravljanja i društvenim strukturama.

Razumevanje ovakvih dubokih međuzavisnosti između biologije i društva pomaže da sagledamo temeljne uzroke društvene dinamike i moguće pravce njene transformacije. U tom smislu korisno je razmotriti tri velike društvene forme: patrimonijalno društvo, politički narod i građansko društvo. Svaka od njih predstavlja različit način organizovanja zajednice i odnosa pojedinca prema zakonu, tradiciji i vlasti. Ova klasifikacija omogućava dublje razumevanje kako strah ili sigurnost, dominacija ili poverenje postaju sistemski elementi — baš kao što kod šimpanzi i bonoba, opisanih u članku autora, strategija ponašanja zavisi od uslova sredine.

Moć tradicije: patrimonijalno društvo

Kako je pokazao Maks Veber, patrimonijalno društvo zasniva se na ličnoj vlasti, tradiciji i odanosti. Ovde je zakon važan samo ukoliko ga potvrđuje starešina, duhovni vođa ili zaštitnik. Institucionalne norme zamenjuju običaji, a lojalnost se ne određuje građanskom pripadnošću, već ličnim vezama. To je društvo u kojem su agresija i dominacija društveno prihvaćene strategije preživljavanja, posebno u uslovima hronične nestabilnosti. Kao kod šimpanzi, opisanih u gorepomenutom članku, pri pretnji u prvi plan izbijaju hijerarhija, teritorijalnost, isključivost. U takvim okolnostima ljudi teže „čvrstoj ruci“, a pravni poredak se gradi na lojalnosti, a ne na univerzalnim pravilima.

Zakon kao osnova jedinstva: politički narod

Suprotan model je politički narod: građani su ujedinjeni ne po krvi ili veri, već kroz priznanje jedinstvenog pravnog sistema. To nisu primati, već politički subjekti. Kada je okruženje stabilno i bezbedno, ljudi su skloni da prihvate pravila i institucije igre, jer one deluju u njihovu korist. Politički narod zahteva društveno poverenje — ali ono je krhko i raspršuje se kada se pojavi pretnja. Ovaj model je moguć samo u uslovima relativnog blagostanja i predvidljivosti — kao kod bonoba u članku autora: upravo mirno i resursima bogato okruženje omogućava usklađeno i racionalno postojanje velikog kolektiva.

Samoorganizacija i empatija: građansko društvo

Ako politički narod daje kičmu državnosti, građansko društvo daje njenu dušu. To je mesto gde se stvaraju javni smisao, osporavaju odluke vlasti, neguje kultura solidarnosti. Ono što mirni bonobi čine instinktivno, građani čine svesno: pokreću rasprave, podržavaju jedni druge, udružuju se radi zaštite prava. Upravo se u građanskom društvu formiraju horizontalne veze — ne „vođa i podređeni“, već „građanin i građanin“. To je društvo sposobno da se odupre regresiji u patrimonijalizam — pod uslovom da se očuva osnovna stabilnost sredine.

Staro je uvek savremeno

Danas sve više država — što i ne čudi, imajući u vidu međunarodne odnose poslednjih deset godina — oseća posebno privlačenje da se vrati u patrimonijalno društvo, ali na nov način. Naravno, ako su ga ikada i napustile. To je neka vrsta neopatrijonijalizma. Izgleda demokratski, sloboda je navodno svuda, ali kičma ostaje ista stara i dobro poznata: patrimonijalizam. 

I, da budemo iskreni, to jeste veoma privlačno. Priznajte, vrlo je lepo kada vi — ograničeni krug ljudi koji de facto imaju isključivu moć — prikupljate poreze, sami odlučujete kako se raspodeljuju svi finansijski resursi, i postavljate sopstvena pravila igre. Imate dvorjane koji su vam beskrajno odani i spremni da učine sve, pa i da žrtvuju život. A onda — postoje svi ostali. Ostali, kao kroz čitavu istoriju čovečanstva, samo se prilagođavaju.

Da, sa savremenim inovacijama i tom demokratijom poslednjih nekoliko decenija — to jeste malo komplikovanije nego ranije. Ali, u stvari, nije toliko teško kao što izgleda. Dovoljno je da barem 30% društva držite u stanju uznemirenosti.

Kako autoritarni i totalitarni režimi koriste biološke mehanizme čoveka da održe stalni osećaj pretnje u društvu?

To nije nikakva Njutnova binomska teorema, već veoma jednostavne i razumljive stvari. Kroz evoluciju, Homo sapiens je dobio neverovatno razvijenu sposobnost slikovitog mišljenja, neuporedivu ni sa jednom drugom vrstom danas. Upravo ta sposobnost danas omogućava čoveku da, zahvaljujući znanju, izmišlja lekove protiv tomara, protiv AIDS-a, vraća vid slepima, omogućava paralizovanima da ponovo osećaju svoje udove i komuniciraju, pa čak i da snove o letu na Mars pretvara u stvarnost. Ali, istovremeno, ista ta sposobnost omogućava da se u svesti lako „uplete“ stvarni osećaj istinskog straha sa nečim što ti fizički uopšte ne preti, već je samo slika u tvojoj glavi.

Primer? Izvolite: videvši slike i čuvši odgovarajuće emotivne zvuke i govore koji prikazuju, recimo, ubistvo deteta — bilo to stvarno ili ne — prosečna osoba će nevoljno osetiti tugu, gubitak, žaljenje, saosećanje, sažaljenje, mržnju, prezir i ogorčenje.

Da bi društvo ostalo u stanju egzistencijalne neizvesnosti (ili jesi ili nisi), dovoljno je, uzimajući u obzir osobine ljudske psihe, samo virtuelno „rekreirati“ i stalno emitovati (što je prilično lako, s obzirom na čestu monopolizaciju glavnih kanala informisanja) ideju da je zemlja stalno u obruču neprijatelja koji je žele uništiti ili poniziti.

Na primer, ruske vlasti redovno tvrde da se NATO širi ka Istoku, čime ugrožava bezbednost zemlje. Ipak, ako se razmišlja bez emocija, samo fizičko raspoređivanje određenih vojnih sredstava u nekim državama već odavno ne predstavlja automatski nikakvu neposrednu pretnju. Iskreno govoreći, u savremenom naoružanju i nije više toliko važno koliko je nešto blizu ili daleko. Razlika u „letu“ neke balističke rakete od nekoliko sekundi više ne igra presudnu ulogu, pod uslovom da takvih raketa i mesta njihovog lansiranja ima sasvim dovoljno kod mnogih država. Uzgred, samo zvanično, u svetu postoji 9 nuklearnih sila sa ukupno oko 12.000–13.000 bojevih glava — o čemu možete pročitati na Reuters. Te iste zemlje, članice NATO-a, nikada nisu vojno napale Rusiju, čak ni kada su ruske vojne rakete pale ili preletele teritorije NATO-a — još nijednom nije aktiviran Član 5, već su se svele na podizanje nekoliko aviona.

U Kini su česte izjave da zapadne vrednosti i demokratija ugrožavaju kinesku kulturnu i društvenu stabilnost. Ali, u isto vreme, osnovni državni prihod Kine — koji se koristi za damping cena svoje robe u inostranstvu — u velikoj meri zavisi od tržišta Evrope i SAD.

Severnokorejski režim neprestano tvrdi, još od svog osnivanja krajem 1940-ih, da je zemlja pod stalnom pretnjom napada od strane Južne Koreje i Sjedinjenih Država.

Ovi narativi — da je društvo poniženo i okruženo neprijateljima: „svi su protiv nas“, „samo se branimo“, „nećemo dati da nam otmu vrednosti i narod“, „vraćamo narodu pravdu“, „narušavaju naše tradicije“, „vrše pritisak“, „ne razumeju nas i nepravedno nas ponižavaju“, „mi smo istinski branioci čovečnosti, a to nam žele oduzeti“ — održavaju stalno stanje straha i strepnje, omogućavajući liderima da učvrste ličnu vlast i potisnu građanske slobode.

Dakle, tri modela — patrimonijalni, političko-pravni i građanski — opisuju ne samo istorijske oblike vlasti, već i nivoe društvene zrelosti. Patrimonijalizam reprodukuje arhaični instinkt pripadnosti i hijerarhije, kao kod agresivnih šimpanzi. Politički narod zahteva priznanje formalnih pravila, institucija i zajedničkog državljanstva — on je moguć kada većina veruje sistemu. Građansko društvo je najnapredniji stadijum, gde se ne poštuju samo pravila, već se stvara kultura učešća, uzajamne podrške i javnog dijaloga. To je prostor u kojem je moguće ne samo preživljavanje, već i razvoj.

Strah i okruženje: ključ za transformaciju

Kao što je pokazano u članku autora, okruženje i masovni strah mogu momentalno skrenuti društvo sa puta promišljenog građanskog prostora ka refleksnoj hijerarhiji patrimonijalnog tipa. Kada se pojavi pretnja, aktiviraju se genetski programi odbrane, dominacije, zatvorenosti. Društvo, poput pojedinca, postaje reaktivno i rizikuje da sklizne u arhetip čopora. I obrnuto: dugotrajno stanje sigurnosti i pravičnosti može aktivirati kooperativne, bonobo-slične strategije ponašanja.

Poznavanje naših mehanizama ponašanja — to je već pola protivotrova. Kako piše vaš pokorni sluga u zaključku svog članka: „Mirotvorni ljudi nisu utopija — oni su takođe deo nas.“ Zadatak je da okruženje učini taj deo — normom.