Midnight Hammer: kulminacija Trampovih ultimatuma

U ranim jutarnjim časovima u nedelju, 22. juna 2025. godine, oko 2:30 po teheranskom vremenu (UTC+3:30), Sjedinjene Države su izvele seriju masovnih vazdušnih napada na tri ključna iranska nuklearna postrojenja: Fordo, Natanz i Isfahan.

Operacija, kodnog imena Midnight Hammer, izvedena je uz upotrebu strateških bombardera B-2, krstarećih raketa Tomahawk i bunker-buster bombi GBU-57. Prema zvaničnicima Pentagona, ciljevi su bili i centri za obogaćivanje uranijuma i pomoćna infrastruktura iranskog nuklearnog programa (The Guardian).

Napad je, po svemu sudeći, kulminacija dugotrajnog diplomatskog sukoba između administracije predsednika Trampa i iranskog rukovodstva, označavajući novu, opasnu fazu eskalacije na Bliskom istoku, uprkos naporima vodećih svetskih sila da se postigne diplomatsko rešenje.

Kako je izjavio predsednik Tramp u svom jutarnjem obraćanju, cilj operacije bio je “potpuno uništiti kapacitete Irana za obogaćivanje uranijuma i pokazati odlučnost Amerike da spreči Teheran da postane nuklearna sila.”

Reakcije danas

Ujutru 23. juna predsednik Tramp se obratio naciji na televiziji, nazvavši vazdušne udare “spektakularnim vojnim uspehom.” Prema njegovim rečima, “američko vazduhoplovstvo je potpuno uništilo iranske kapacitete za obogaćivanje uranijuma,” uz napomenu: “Sada imate izbor: mir ili još teži udarac” (The Times).

Kasnije je na društvenim mrežama Tramp govorio o “monumentalnoj šteti” nanetoj infrastrukturi iranskog nuklearnog programa, ali je istovremeno pozvao Teheran na pregovore i uzdržavanje od odmazde.

U Kongresu SAD reakcije su bile predvidivo podeljene. Predstavnici “realističkog krila” Republikanske stranke, uključujući senatore Lindzija Grema i Džefa Tana, podržali su predsednikovu odluku, nazvavši napad “pravovremenim i ispravnim korakom” nakon neuspešnih diplomatskih pokušaja (ABC News).

Međutim, značajan deo demokrata i nekoliko umerenih republikanaca oštro je kritikovao poteze Bele kuće. U njihovim izjavama čule su se optužbe za kršenje Ustava, posebno zaobilaženje Kongresa prilikom donošenja odluke o vojnoj akciji. U Predstavničkom domu već se čuju pozivi za pokretanje saslušanja o zakonitosti upotrebe sile protiv Irana bez odobrenja zakonodavaca.

Na međunarodnoj sceni, reakcije saveznika SAD takođe su bile podeljene. Velika Britanija i Kanada izrazile su umerenu podršku akcijama Vašingtona, pozivajući se na “pravo na samoodbranu i sprečavanje nuklearne pretnje.” U međuvremenu, Kina, Rusija, Evropska unija i Ujedinjene nacije osudile su vazdušne udare i pozvale na hitnu deeskalaciju i povratak diplomatskim naporima (AP News).

Veza sa G7 i Trampova pozicija

Kako je prethodno izveštavao autor, tokom samita G7 od 15. do 17. juna u Kananaskisu, lideri vodećih svetskih sila pokušali su da razviju jedinstven pristup eskalirajućoj situaciji između Izraela i Irana. Diskusije su rezultirale nacrtom saopštenja koje je pozivalo na uzdržanost, deeskalaciju i diplomatsko rešenje.

Međutim, ovaj dokument postao je tačka otvorenog neslaganja među saveznicima: predsednik Tramp je odbio da potpiše završno saopštenje. Štaviše, napustio je samit ranije, oštro kritikujući formulacije o “potrebi za diplomatskim rešenjem,” tvrdeći da takvi pristupi samo “podstiču iransku aroganciju.”

U svojim izjavama nakon sastanka, Tramp je direktno poručio: “Iran je glup ako ne potpiše” predloženi mirovni sporazum. Takođe je izdao prvi ultimatum, dajući Teheranu “dva dana” da sedne za pregovarački sto, upozorivši da će “posledice uslediti.”

Nekoliko dana kasnije, retorika Bele kuće se promenila: 19. juna, portparol administracije je objavio da Vašington daje Iranu još “dve nedelje da donese odluku” o učešću u pregovorima i obustavi obogaćivanje uranijuma (Reuters).

Kao što su događaji proteklog vikenda pokazali, predsednikovo strpljenje je isteklo: rokovi su istekli bez rezultata i Bela kuća je prešla na odlučne vojne mere.

Diplomatija i ultimatumi

Kako je ranije analizirano vaš pokorni sluga u tekstu “Vazdušni dvoboj i diplomatija: Izrael napada Iran, svet traži pregovore,” eskalacija ovog proleća i početkom juna uključivala je seriju vazdušnih udara između Izraela i Irana, diplomatske napore i rastuće tenzije oko iranskog nuklearnog programa.

Od proleća 2025. godine, Trampova administracija aktivno je promovisala novi sporazum s Iranom s ciljem potpune obustave iranskog vojnog nuklearnog programa. Ova strategija postala je deo nove “real-politike” Bele kuće nakon Trampovog povratka na funkciju u januaru (Reuters).

Još u aprilu, predsednik Tramp je nagovestio da SAD očekuju brzo postizanje dogovora. Najavljen je prvi formalni rok: 60 dana za postizanje sporazuma. U suprotnom, upozorio je Tramp, Vašington zadržava pravo na oštrije mere (Reuters).

Tokom tog perioda održano je najmanje pet rundi pregovora. Prema zapadnim izvorima, razgovori su vođeni uz posredovanje Omana, uz učešće evropskih partnera i predstavnika Saveta bezbednosti UN. Centralno pitanje bilo je obogaćivanje uranijuma: SAD su zahtevale potpunu obustavu ovih programa, dok je Iran to odbijao, pozivajući se na “nacionalno pravo na mirnodopsko korišćenje nuklearne energije.”

Po isteku 60-dnevnog roka, pregovori su praktično zapali u ćorsokak. Kao što je ranije pomenuto, nakon samita G7, predsednik Tramp je izdao novi “dvodnevni ultimatum,” zahtevajući trenutni odgovor od Teherana. Kada se stav Irana nije promenio, Bela kuća je najavila da će odluka o daljim koracima biti doneta “u naredne dve nedelje” (Reuters).

Kako je proteklo predviđeno vreme bez pomaka, Bela kuća je dala zeleno svetlo za vojnu operaciju protiv iranskih nuklearnih postrojenja.

Noć udara i detalji

Kulminacija ultimatuma dogodila se u noći između 21. i 22. juna, oko 2:30 po teheranskom vremenu, kada su američke snage započele operaciju Midnight Hammer. Prema izvorima Pentagona i međunarodnih medija, cilj je bio masovni udar na ključna iranska nuklearna postrojenja: Fordo, Natanz i Isfahan (The Guardian).

U napadima su učestvovali strateški bombarderi B-2 Spirit, krstareće rakete Tomahawk lansirane sa podmornica i razarača američke mornarice u Persijskom zalivu, kao i precizno vođene bunker-buster bombe GBU-57 za ciljeve pod zemljom. Fokus je bio na postrojenjima za obogaćivanje uranijuma i pomoćnoj infrastrukturi, uključujući komandne centre i skladišta opreme.

Operacija je koordinisana sa izraelskim snagama, koje su pružile obaveštajnu podršku i sredstva za elektronsko ratovanje. Prema američkim i izraelskim izvorima, udari su bili usklađeni sa izraelskim pokušajima presretanja mogućih iranskih raketnih napada.

Šta dalje?

Reakcija Irana na američke udare za sada je uzdržana. Međutim, predstavnici Revolucionarne garde (IRGC) već su najavili pripremu “asimetričnih mera,” uključujući moguće napade na izraelsku teritoriju, američke baze u regionu i ometanje plovidbe u Ormuskom moreuzu. Zapadni obaveštajni izveštaji takođe upozoravaju na potencijalne sajber napade na infrastrukturu SAD i saveznika (AP News).

Analitičari se slažu da je situacija krajnje nestabilna: postoji visok rizik od daljih eskalacija, posebno u svetlu narednih koraka Irana. U kratkoročnom smislu, pitanje neposrednog odgovora ostaje otvoreno zbog pritiska na Teheran od strane Kine i Rusije, koje se zalažu za diplomatsko rešenje.

Unutar SAD, napadi su već uticali na političku klimu u Kongresu. Demokratski blok, zajedno s nekoliko umerenih republikanaca, pokrenuo je raspravu o zakonima za ograničavanje predsedničkih ovlašćenja u korišćenju vojne sile bez odobrenja Kongresa (ABC News). U ionako polarizovanoj političkoj atmosferi, ove inicijative mogle bi postati nova tačka unutrašnjih sukoba.

Prema prvim procenama zapadnih izvora, došlo je do ozbiljnog razaranja proizvodnih kapaciteta u Natanzu i Isfahanu, kao i do oštećenja komunikacionih čvorišta u postrojenju Fordo.

Zaključak

Noćni vazdušni udari SAD na iranska nuklearna postrojenja 22. juna 2025. predstavljaju kulminaciju dugotrajnog diplomatskog i političkog sukoba između Trampove administracije i iranskog rukovodstva.

Uprkos međunarodnim naporima za deeskalaciju, uključujući i nivo G7, Bela kuća je odbacila pozive na diplomatsko rešenje i sprovodila tvrdu strategiju pritiska—od 60-dnevnog pregovaračkog roka do serije ultimatuma, završenih vojnom akcijom.

Podeljena reakcija u Kongresu, neslaganja u međunarodnoj zajednici i potencijalni odgovor Irana stvaraju veoma eksplozivan kontekst. Rizik od nove eskalacije ostaje visok, a u SAD se razvija nova rasprava o predsedničkim ovlašćenjima za rat.

Da li će ovaj događaj označiti početak većeg sukoba ili novu fazu politike “mir kroz silu,” pokazaće naredne nedelje.